Vozom ispod Bosfora

Neki stvarni Fileas Fog, poslovni pustolov iz generacije ovih današnjih osnovaca, obreće se vrlo brzo u prilici da, ukrcavši se u voz u Londonu, protutnji „ispod dva mora” (uživajući, dabome, u svoj toj udobnosti savremenih spavaćih kabina i vagon-restorana ), i iz Engleske stigne – dobro, ne u Indiju, ali u Kinu. Neće biti u pitanju nikakva opklada, već poslovi ili turizam. Prvo more je prljavi i ledeni Atlantik, gde su šine pod kanalom već položene. Drugo je Bosfor, tesnac umašćen naftom sa tankera, pod kojim će tunel iskopati Turska, namerna da poveže evropski robni i putnički tranzit s Kinom. Usput, „privukavši” Evropi Kavkaz i, na drugoj obali Kaspijskog mora Kazahstan, centralnu Aziju. Odstupa se od romana, ali dostojno je mašte Fogovog tvorca.

Bosfor bi trebalo da bude „probušen” i tunel spreman zaključno s 2010. Ipak, kruna plana nije rupa pod zemljom, već železnica, iz Turske do Kaspijskog mora u Azerbejdžanu, kroz Gruziju. Trebalo bi je izgraditi zaključno s 2011. Tako je rečeno prošle nedelje, 24. jula, kada su se Đul, Sakašvili i Alijev, predsednici Turske, Gruzije i Azerbejdžana, okupili u Karsu, na početku trase Kars–Tbilisi–Baku.

Uzbuđenje partnera u ovom poslu je prilično. Tri miliona putnika, petnaest miliona tona karga godišnje, od 2015. nadalje. Jedna trećina toga, već tokom prvih godina. Ali, veliki dobitak od nove saobraćajnice planira Kazahstan, na azijskoj strani Kaspijskog mora. On prihvata i ukrcava kargo za Kinu, i obratno. Jedan kazaški lučki terminal, u Bakuu, u Azerbejdžanu već je u izgradnji. Planiran je za prihvat osamsto hiljada tona kazaške pšenice, za tržište Evrope. Dabome, dopremane na Kavkaz lađama, ali čim proradi železnica. Ko zna, na pijacama u Beogradu ima kazaškog pasulja, možda će se jesti i njihov hleb.

Ipak , nisu samo ekonomski izgledi taj podstrek emocijama. U pozadini događaja je politika angažovanih država. Izražena je daljim jačanjem turskih veza s pojedinim muslimanskim rođacima koji govore turski i hrišćanskim susedima, u ovom slučaju s Azerbejdžanom i Gruzijom. Železničkim projektom Gruzija se (kao i naftovodom Baku–Tbilisi–Čejhan) čupa iz vekovnog prisilnog zagrljaja ruske imperije, stremeći Zapadu i Evropi. Ona ne bi to mogla bez oslonca na Azerbejdžan, bogat prihodima od kaspijske nafte, koji je već priskakao u pomoć gasom. U svakom slučaju, 29 kilometara sasvim nove pruge i 183 kilometra renoviranih tračnica finansiraju se kreditom Azerbejdžana Gruziji na 25 godina (200 miliona dolara), uz svega procenat kamate – isplativo tek sredstvima gruzijskog prihoda od nove železnice.

Najduža deonica nove pruge pripada Turskoj (76 kilometara), a vrednost celokupnog projekta (uključujući pomoćnu infrastrukturu) doseže 600 miliona dolara. Baku–Tbilisi–Kars je deo poleta da se još jedanput oživi drevni „put svile”, cela mreža pravaca između Mediterana i Kine, koji u veku kineskog uspona iznova privlače Evropljane. Sada tim pravcima kreću gasovodi, naftovodi, pa i železnica.

Turski Kars – „Kavkaz koliko i Anadolija” – trgnut je iz sna. Bio je zaboravljena karaula na promenjenoj granici bivših imperija. Nekoliko decenija je čak i bio u rukama Rusa (od 1878. do 1918), a sada kao da se trgao, probuđen mašinama. Neće više biti „jedan od pet najsiromašnijih u Turskoj”, za koji se, ako bi se ceo prodavao, „ne bi dobila ni šaka turskih lira”, kako su se šalili njegovi stanovnici. Odjednom ga vide kao „prirodni most” između važnih geografskih zona. Zapravo, sva Turska je taj most, naročito otkako je šlager gas.

Raspoloženje je suprotno drugačije 40 kilometara istočno od Karsa, gde granicu Turske preseca iz pravca Jermenije jedna već postojeća pruga za Azerbejdžan – ekonomičnija, međutim, zapostavljena iz političkih razloga. Posle okupacije Nagorno Karabaha, Turska je uz Azerbejdžan, kojem je Karabah otet ratom. Iz tih razloga, pruga prema Jermeniji preprečena je „rampom” – a u azerbejdžansko-gruzijsko-tursku mrežu uključiće se Nakičevan, oteti Nagorno Karabah. Baku se uzda u zveckanje dukatima od nafte. Odbegli Jermeni traže zaradu i posao. Jerevan je u oskudici takve ponude.

Petar Popović