Возом испод Босфора

Неки стварни Филeaс Фог, пословни пустолов из генерације ових данашњих основаца, обреће се врло брзо у прилици да, укрцавши се у воз у Лондону, протутњи „испод два мора” (уживајући, дабоме, у свој тој удобности савремених спаваћих кабина и вагон-ресторана ), и из Енглеске стигне – добро, не у Индију, али у Кину. Неће бити у питању никаква опклада, већ послови или туризам. Прво море је прљави и ледени Атлантик, где су шине под каналом већ положене. Друго је Босфор, теснац умашћен нафтом са танкера, под којим ће тунел ископати Турска, намерна да повеже европски робни и путнички транзит с Кином. Успут, „привукавши” Европи Кавказ и, на другој обали Каспијског мора Казахстан, централну Азију. Одступа се од романа, али достојно је маште Фоговог творца.

Босфор би требало да буде „пробушен” и тунел спреман закључно с 2010. Ипак, круна плана није рупа под земљом, већ железница, из Турске до Каспијског мора у Азербејџану, кроз Грузију. Требало би је изградити закључно с 2011. Тако је речено прошле недеље, 24. јула, када су се Ђул, Сакашвили и Алијев, председници Турске, Грузије и Азербејџана, окупили у Карсу, на почетку трасе Карс–Тбилиси–Баку.

Узбуђење партнера у овом послу је прилично. Три милиона путника, петнаест милиона тона карга годишње, од 2015. надаље. Једна трећина тога, већ током првих година. Али, велики добитак од нове саобраћајнице планира Казахстан, на азијској страни Каспијског мора. Он прихвата и укрцава карго за Кину, и обратно. Један казашки лучки терминал, у Бакуу, у Азербејџану већ је у изградњи. Планиран је за прихват осамсто хиљада тона казашке пшенице, за тржиште Европе. Дабоме, допремане на Кавказ лађама, али чим проради железница. Ко зна, на пијацама у Београду има казашког пасуља, можда ће се јести и њихов хлеб.

Ипак , нису само економски изгледи тај подстрек емоцијама. У позадини догађаја је политика ангажованих држава. Изражена је даљим јачањем турских веза с појединим муслиманским рођацима који говоре турски и хришћанским суседима, у овом случају с Азербејџаном и Грузијом. Железничким пројектом Грузија се (као и нафтоводом Баку–Тбилиси–Чејхан) чупа из вековног присилног загрљаја руске империје, стремећи Западу и Европи. Она не би то могла без ослонца на Азербејџан, богат приходима од каспијске нафте, који је већ прискакао у помоћ гасом. У сваком случају, 29 километара сасвим нове пруге и 183 километра реновираних трачница финансирају се кредитом Азербејџана Грузији на 25 година (200 милиона долара), уз свега проценат камате – исплативо тек средствима грузијског прихода од нове железнице.

Најдужа деоница нове пруге припада Турској (76 километара), а вредност целокупног пројекта (укључујући помоћну инфраструктуру) досеже 600 милиона долара. Баку–Тбилиси–Карс је део полета да се још једанпут оживи древни „пут свиле”, цела мрежа праваца између Медитерана и Кине, који у веку кинеског успона изнова привлаче Европљане. Сада тим правцима крећу гасоводи, нафтоводи, па и железница.

Турски Карс – „Кавказ колико и Анадолија” – тргнут је из сна. Био је заборављена караула на промењеној граници бивших империја. Неколико деценија је чак и био у рукама Руса (од 1878. до 1918), а сада као да се тргао, пробуђен машинама. Неће више бити „један од пет најсиромашнијих у Турској”, за који се, ако би се цео продавао, „не би добила ни шака турских лира”, како су се шалили његови становници. Одједном га виде као „природни мост” између важних географских зона. Заправо, сва Турска је тај мост, нарочито откако је шлагер гас.

Расположење је супротно другачије 40 километара источно од Карса, где границу Турске пресеца из правца Јерменије једна већ постојећа пруга за Азербејџан – економичнија, међутим, запостављена из политичких разлога. После окупације Нагорно Карабаха, Турска је уз Азербејџан, којем је Карабах отет ратом. Из тих разлога, пруга према Јерменији препречена је „рампом” – а у азербејџанско-грузијско-турску мрежу укључиће се Накичеван, отети Нагорно Карабах. Баку се узда у звецкање дукатима од нафте. Одбегли Јермени траже зараду и посао. Јереван је у оскудици такве понуде.

Петар Поповић