Bahatost vozača nema granica

Široki bulevari u Novom Beogradu sa po tri trake u svakom pravcu ispresecani su raskrsnicama na kojima saobraćaj diktiraju semafori. Nažalost, često se dešava da semafori nisu sinhronizovani ili da je vreme za prelazak ulice samo u jednom pravcu previše kratko da bi se pre „crvenog” stiglo na pešačko ostrvo. I baš tu nastaje problem.

Samo u poslednjih desetak dana dva puta mi se desilo da se svetlo na semaforu sa „zelenog” promenilo na „crveno” kad sam bila nasred ulice. I oba puta, bar za mene, nastao je pakao, iako mi je do pešačkog ostrva nedostajalo samo nekoliko metara ili vremenski najviše pet sekundi. Vozači koji su iz bočne saobraćajnice skretali u bulevar i stali pred pešački prelaz počinjali su da sviraju, turiraju motore, uzvikuju pogrde na moj račun jer mi je „crveno” a hodam preko „zebre”. Zaista ne znam kako bih mogla da nestanem s pešačkog prelaza u istom trenutku kada „čikica” na semaforu pocrveni, a reč je, podsećam, o samo nekoliko sekundi, jer uopšte ne hodam polako.

I malo pre nego što je nastalo ovo pismo desila mi se ista situacija: nasred ulice menja se svetlo na semaforu i istog trenutka bahati vozač leže na sirenu, maše rukama i urla na mene kroz otvoreni prozor da se „oooodmah maknem s puta”! I tada pešak koji se takođe zatekao na „zebri” počinje da viče na vozača, nastaje svađa, maltene tuča... Vozač kreće kolima ka pešaku, jer je jači, vičem na čoveka da se skloni...

Na kulturu i lepo ponašanje smo očigledno odavno zaboravili, ali ovakav bahat nastup vozača koji ne mogu da sačekaju nekoliko sekundi da pešak dospe na drugu stranu ulice je zaista za svaku osudu.

Ivana Ivanović,
Beograd