Бахатост возача нема граница

Широки булевари у Новом Београду са по три траке у сваком правцу испресецани су раскрсницама на којима саобраћај диктирају семафори. Нажалост, често се дешава да семафори нису синхронизовани или да је време за прелазак улице само у једном правцу превише кратко да би се пре „црвеног” стигло на пешачко острво. И баш ту настаје проблем.

Само у последњих десетак дана два пута ми се десило да се светло на семафору са „зеленог” променило на „црвено” кад сам била насред улице. И оба пута, бар за мене, настао је пакао, иако ми је до пешачког острва недостајало само неколико метара или временски највише пет секунди. Возачи који су из бочне саобраћајнице скретали у булевар и стали пред пешачки прелаз почињали су да свирају, турирају моторе, узвикују погрде на мој рачун јер ми је „црвено” а ходам преко „зебре”. Заиста не знам како бих могла да нестанем с пешачког прелаза у истом тренутку када „чикица” на семафору поцрвени, а реч је, подсећам, о само неколико секунди, јер уопште не ходам полако.

И мало пре него што је настало ово писмо десила ми се иста ситуација: насред улице мења се светло на семафору и истог тренутка бахати возач леже на сирену, маше рукама и урла на мене кроз отворени прозор да се „оооодмах макнем с пута”! И тада пешак који се такође затекао на „зебри” почиње да виче на возача, настаје свађа, малтене туча... Возач креће колима ка пешаку, јер је јачи, вичем на човека да се склони...

На културу и лепо понашање смо очигледно одавно заборавили, али овакав бахат наступ возача који не могу да сачекају неколико секунди да пешак доспе на другу страну улице је заиста за сваку осуду.

Ивана Ивановић,
Београд