Tvrdoglava solidarnost u borbi protiv sistema

Za belgijske filmske autore, braću Žan-Pjera i Lika Dardena, pripadnike elitnog kluba dvostrukih osvajača kanske „Zlatne palme” („Rozeta” i „Dete”), jedan od evropskih filozofa je svojevremeno rekao da oni svojim dokumentarnim metodom istrajno čine „kinematografiju otpora” globalističkom društvu, stvarajući filmove u kojima ne dominiraju nad stvarnošću već nude stvari kakve jesu, bez nametanja. I pokazalo se to da je tako i sa ovim novim filmom „Tori i Lokita” (12. u karijeri), sa kojim su osvojili i svoje osmo kansko odličje i postali pravi rekorderi.

 Zvanični festivalski žiri dodelio im je „Nagradu 75. festivala” (Prize of 75th), zapravo neku vrstu paralelne „Zlatne palme” i to za delo u kojem gledaocima nude direktan i veoma blizak pogled u realne probleme maloletnih afričkih imigranata, koji su bez roditelja i familije stigli čak i do Belgije, u kojem sa punim filmskim realizmom i sa dubokom autorskom humanošću prate njihovu mučeničku odiseju, njihovu međusobnu tvrdoglavu solidarnost u borbi protiv sistema i njihovu veru u budućnost i opstanak...

Svi smo svedoci migrantske krize i Evrope u problemu, čitamo o tome gledamo televizijske reportaže i filmove o ovoj temi, ali je ovo prvi put da stvarni život migranata vidimo tako izbliza?

Lik: Za nas je bilo veoma važno da snimimo film o prijateljskom odnosu između dvoje maloletnih migranata. I naravno, hteli smo i da razotkrijemo uslove života ovih mladih prognanika. Da bismo to mogli da uradimo, sproveli smo istraživanje kako bismo upoznali njihove uslove života i poslova koje su prinuđeni da rade da bi preživljavali. Mnoga od ove dece postaju baštovani na ilegalnim plantažama kanabisa, jer ih ti ljudi vrlo često koriste u poslovima izvan zakona. Oni su takođe meta seksualnog zlostavljanja veoma, veoma često, ali ne želimo da ih to prikazuje kao žrtve. To dvoje klinaca prikazujemo kao dva ljudska bića sa sopstvenim identitetom i voljom da se bore za poboljšanje uslova života.

Ta deca se pokazuju kao veliki borci za bolju i pravedniju svakodnevicu, a sa druge strane vidimo i svu okrutnost sistema?

Lik: Da. Tori i Lokita žele da idu u školu, žele svoje radne papire i rešenje azilantskog statusa. Problem je što ne žele da budu kriminalci, ali to na neki način jesu, jer su meta raznoraznih probisveta koji ih iskorišćavaju. Rekao sam već da nismo želeli da ih prikažemo kao žrtve iako su oni zaista žrtve sistema koji ih mnogo eksploatiše. Trudili smo se da gledamo na stvarnost iz njihove tačke gledišta, što je tačka gledišta najkrhkijih i najizloženijih patnji, bilo kakvoj opasnosti i eksploataciji od malena. Njihova sopstvena snaga je u njihovom prijateljstvu, u osećanjima koja mogu da razmenjuju i u tome je lepota njihovog prijateljstva. To su maloletna deca u migraciji, bez ikog svog iz porodice. Niko ih nikada neće tražiti ako budu ubijeni ili ako samo umru i stoga su lake mete.

Žan-Pjer: To je verovatno razlog zašto ste imali utisak da ste bliži stvarnosti u poređenju sa onim što ste možda čitali ili gledali do sada na ovu temu. Zato što je to tačka gledišta. I to je situacija dvoje mlade dece, i oni su tako izloženi i samo se oslanjaju na snagu svog prijateljstva. Nadam se da je to i snaga filmskog stvaralaštva kao mogućnost da se stavimo u te cipele.

Neverovatne su scene ilegalne plantaže kanabisa usred grada, do detalja su predstavljene sve faze uzgajanja?

Lik: Radili smo temeljna istraživanja i imali blisku saradnju sa odeljenjem za narkotike belgijske policije i oni su nam objasnili kako izgleda jedna takva plantaža i otkrili su nam sve detalje. Zvuk, osvetljenje, temperatura vazduha, izolacija, ventilacija, pa sve do različitih faza u rastu biljke tokom godine. Ne bismo sve to znali da nam nisu otkrili mnoge tajne i pružili snažnu saradnju i našem scenografu kako bi sve izgledalo autentično i realno kao u stvarnom životu.

Žan-Pjer: Istraživanja smo sprovodili pre nego što smo počeli da pišemo scenario i oslanjali smo se na fotografije, policijske snimke i dokumente. Paralelno smo proučavali i uslove života maloletne migrantske dece i pred sobom imali i zvaničnu studiju od četiri stotine stranica o uslovima njihovih života u Evropi, posebno u Francuskoj.

Šta je ta studija još otkrila, a vama je bilo od koristi?

Žan-Pjer: Postoji mnogo objašnjenja bolesti koje ova deca razvijaju zbog usamljenosti u uslovima u kojima su prinuđeni da žive kao mladi, nesertifikovani, potpuno odvojeni od svojih roditelja i rodnih sela i od jezika zajednice koji su nekada imali. Žive u potpunoj neizvesnosti koja pokreće različite vrste bolesti među kojima i probleme sa spavanjem i napade panike baš kao što prikazujemo u filmu. Zato smo smislili da snimimo film zasnovan na prijateljstvu, jer ako dvoje takvih klinaca uspeju da razviju prijateljstvo onda za njih postoji mogućnost da stvore vezu protiv usamljenosti koju doživljavaju.

Otuda i ideja da se Tori i Lokita predstavljaju kao brat i sestra?

Lik: Znate, ako se pretvaraju da su brat i sestra onda mogu da dele istu sobu i spavaju zajedno, a to je ono što smo hteli da kažemo da bismo ilustrovali njihovo stanje. U početku se Lokita kao starija brine o Toriju, a kako on prebrzo sazreva uloge se menjaju i Tori postaje njen zaštitnik. Za dramu je bilo veoma važno imati fizički kontrast između njih dvoje. Ona je velika i krupna za svoje godine. Uprkos tome, ona ima još uvek detinjast osmeh. Ona je ta koja stalno dobija udarce i ona može da trpi borbu i štiti Torija u svemu, dok je on taj koji stalno trči napred-nazad i sve vreme skače i pronalazi rešenja. On je neko koga ne možete uhvatiti i kada ga sateraju u ćošak on stalno nalazi izlaz.

U Evropi nisu baš svi prijateljski nastrojeni prema izbeglicama, naročito ne prema onima koji dolaze iz crne Afrike?

Lik: Moram da kažem da je uočljivo narastanje evropskog populizma, posebno od strane ekstremne desnice. Igra se na kartu iskorišćavanja straha koji naši građani imaju ne samo od nepoznatog već i od preovladavanja tog nepoznatog. Tu su i zakoni koji su veoma kruti. Morate znati da vam u Evropi zakon kaže da ukoliko ne dobijete sve papire dok ste maloletni, sa napunjenih 18 godina moraju da vas deportuju u zemlju porekla. Poznat je slučaj jednog francuskog pekara koji je stupio u štrajk, jer su hteli da deportuju njegovog najboljeg i najvrednijeg radnika koji nije dobio papire do svoje 18 godine. Pekara su svi podržali i vlasti su onda odlučile da ne deportuju decu, što znači da se možete boriti protiv neke vrste zakona koji nažalost uništava naš kontinent.

Žan-Pjer: Problem je što mnoge evropske političke partije imaju

tendenciju da iskoriste strah i mržnju. Ali postoji mogućnost promene i to je jedan od razloga zašto smo snimili film. Nije normalno da devojčica poput Lokite bude pronađena ubijena bez ikakvog razloga. Nadamo se da će gledaoci shvatiti našu ideju i našu poruku.

Vi ste kao filmski autori postali simbol zaštitnika ljudi sa društvenih margina?

Razlog je u tome što želimo da se naši filmovi fokusiraju na one ljude koji nisu vidljivi u našem društvu, jer ne želimo da ih vidimo što je razlog zašto su postali nevidljivi. Želimo da ih gledaoci vide i gledaju. I posebno, da gledaju na naš svet kroz njihove oči. Kroz oči žena i muškaraca, kroz oči dece koje nazivamo ljudi sa margina i socijalnim slučajevima i na čije prisustvo zatvaramo oči i zatvaramo srca. A oni postoje, tu su među nama i njihovi problemi su i naši.