Тврдоглава солидарност у борби против система

За белгијске филмске ауторе, браћу Жан-Пјера и Лика Дардена, припаднике елитног клуба двоструких освајача канске „Златне палме” („Розета” и „Дете”), један од европских филозофа је својевремено рекао да они својим документарним методом истрајно чине „кинематографију отпора” глобалистичком друштву, стварајући филмове у којима не доминирају над стварношћу већ нуде ствари какве јесу, без наметања. И показало се то да је тако и са овим новим филмом „Тори и Локита” (12. у каријери), са којим су освојили и своје осмо канско одличје и постали прави рекордери.

 Званични фестивалски жири доделио им је „Награду 75. фестивала” (Prize of 75th), заправо неку врсту паралелне „Златне палме” и то за дело у којем гледаоцима нуде директан и веома близак поглед у реалне проблеме малолетних афричких имиграната, који су без родитеља и фамилије стигли чак и до Белгије, у којем са пуним филмским реализмом и са дубоком ауторском хуманошћу прате њихову мученичку одисеју, њихову међусобну тврдоглаву солидарност у борби против система и њихову веру у будућност и опстанак...

Сви смо сведоци мигрантске кризе и Европе у проблему, читамо о томе гледамо телевизијске репортаже и филмове о овој теми, али је ово први пут да стварни живот миграната видимо тако изблиза?

Лик: За нас је било веома важно да снимимо филм о пријатељском односу између двоје малолетних миграната. И наравно, хтели смо и да разоткријемо услове живота ових младих прогнаника. Да бисмо то могли да урадимо, спровели смо истраживање како бисмо упознали њихове услове живота и послова које су принуђени да раде да би преживљавали. Многа од ове деце постају баштовани на илегалним плантажама канабиса, јер их ти људи врло често користе у пословима изван закона. Они су такође мета сексуалног злостављања веома, веома често, али не желимо да их то приказује као жртве. То двоје клинаца приказујемо као два људска бића са сопственим идентитетом и вољом да се боре за побољшање услова живота.

Та деца се показују као велики борци за бољу и праведнију свакодневицу, а са друге стране видимо и сву окрутност система?

Лик: Да. Тори и Локита желе да иду у школу, желе своје радне папире и решење азилантског статуса. Проблем је што не желе да буду криминалци, али то на неки начин јесу, јер су мета разноразних пробисвета који их искоришћавају. Рекао сам већ да нисмо желели да их прикажемо као жртве иако су они заиста жртве система који их много експлоатише. Трудили смо се да гледамо на стварност из њихове тачке гледишта, што је тачка гледишта најкрхкијих и најизложенијих патњи, било каквој опасности и експлоатацији од малена. Њихова сопствена снага је у њиховом пријатељству, у осећањима која могу да размењују и у томе је лепота њиховог пријатељства. То су малолетна деца у миграцији, без иког свог из породице. Нико их никада неће тражити ако буду убијени или ако само умру и стога су лаке мете.

Жан-Пјер: То је вероватно разлог зашто сте имали утисак да сте ближи стварности у поређењу са оним што сте можда читали или гледали до сада на ову тему. Зато што је то тачка гледишта. И то је ситуација двоје младе деце, и они су тако изложени и само се ослањају на снагу свог пријатељства. Надам се да је то и снага филмског стваралаштва као могућност да се ставимо у те ципеле.

Невероватне су сцене илегалне плантаже канабиса усред града, до детаља су представљене све фазе узгајања?

Лик: Радили смо темељна истраживања и имали блиску сарадњу са одељењем за наркотике белгијске полиције и они су нам објаснили како изгледа једна таква плантажа и открили су нам све детаље. Звук, осветљење, температура ваздуха, изолација, вентилација, па све до различитих фаза у расту биљке током године. Не бисмо све то знали да нам нису открили многе тајне и пружили снажну сарадњу и нашем сценографу како би све изгледало аутентично и реално као у стварном животу.

Жан-Пјер: Истраживања смо спроводили пре него што смо почели да пишемо сценарио и ослањали смо се на фотографије, полицијске снимке и документе. Паралелно смо проучавали и услове живота малолетне мигрантске деце и пред собом имали и званичну студију од четири стотине страница о условима њихових живота у Европи, посебно у Француској.

Шта је та студија још открила, а вама је било од користи?

Жан-Пјер: Постоји много објашњења болести које ова деца развијају због усамљености у условима у којима су принуђени да живе као млади, несертификовани, потпуно одвојени од својих родитеља и родних села и од језика заједнице који су некада имали. Живе у потпуној неизвесности која покреће различите врсте болести међу којима и проблеме са спавањем и нападе панике баш као што приказујемо у филму. Зато смо смислили да снимимо филм заснован на пријатељству, јер ако двоје таквих клинаца успеју да развију пријатељство онда за њих постоји могућност да створе везу против усамљености коју доживљавају.

Отуда и идеја да се Тори и Локита представљају као брат и сестра?

Лик: Знате, ако се претварају да су брат и сестра онда могу да деле исту собу и спавају заједно, а то је оно што смо хтели да кажемо да бисмо илустровали њихово стање. У почетку се Локита као старија брине о Торију, а како он пребрзо сазрева улоге се мењају и Тори постаје њен заштитник. За драму је било веома важно имати физички контраст између њих двоје. Она је велика и крупна за своје године. Упркос томе, она има још увек детињаст осмех. Она је та која стално добија ударце и она може да трпи борбу и штити Торија у свему, док је он тај који стално трчи напред-назад и све време скаче и проналази решења. Он је неко кога не можете ухватити и када га сатерају у ћошак он стално налази излаз.

У Европи нису баш сви пријатељски настројени према избеглицама, нарочито не према онима који долазе из црне Африке?

Лик: Морам да кажем да је уочљиво нарастање европског популизма, посебно од стране екстремне деснице. Игра се на карту искоришћавања страха који наши грађани имају не само од непознатог већ и од преовладавања тог непознатог. Ту су и закони који су веома крути. Морате знати да вам у Европи закон каже да уколико не добијете све папире док сте малолетни, са напуњених 18 година морају да вас депортују у земљу порекла. Познат је случај једног француског пекара који је ступио у штрајк, јер су хтели да депортују његовог најбољег и највреднијег радника који није добио папире до своје 18 године. Пекара су сви подржали и власти су онда одлучиле да не депортују децу, што значи да се можете борити против неке врсте закона који нажалост уништава наш континент.

Жан-Пјер: Проблем је што многе европске политичке партије имају

тенденцију да искористе страх и мржњу. Али постоји могућност промене и то је један од разлога зашто смо снимили филм. Није нормално да девојчица попут Локите буде пронађена убијена без икаквог разлога. Надамо се да ће гледаоци схватити нашу идеју и нашу поруку.

Ви сте као филмски аутори постали симбол заштитника људи са друштвених маргина?

Разлог је у томе што желимо да се наши филмови фокусирају на оне људе који нису видљиви у нашем друштву, јер не желимо да их видимо што је разлог зашто су постали невидљиви. Желимо да их гледаоци виде и гледају. И посебно, да гледају на наш свет кроз њихове очи. Кроз очи жена и мушкараца, кроз очи деце које називамо људи са маргина и социјалним случајевима и на чије присуство затварамо очи и затварамо срца. А они постоје, ту су међу нама и њихови проблеми су и наши.