Kamenom na „Soko”

Za sada je poznato da je otkriveno troje maloletnika koji su kamenjem gađali brzi voz „Soko” u zoni stajališta Kamendin, prigradskom naselju u Zemun Polju, izgrađenom početkom devedesetih godina prošlog veka. Nekoliko vagona je oštećeno, ništa strašno, i Centar za socijalni rad će imati posla ako je zaista reč o opasnoj dečjoj igri.

Kako smo mi inače skloni da sve svaljujemo na decu, dakle, na one koji jedini nisu krivi, jer kako bi se inače izvukli pravi krivci, koji po pravilu ostanu netaknuti, hajde da se malo ozbiljnije pozabavimo ovim slučajem. Ponajpre zbog klinaca koji umeju da budu nestašni, ponekad grubi, često surovi, ali i tada su njihov bes ili puka zabava posledica ne samo roditeljskog već i društvenog zanemarivanja. Možda roditelji nisu imali vremena da sednu s njima i porazgovaraju, trčeći s posla na posao ili sa biroa za nezaposlene kući. Nije isključeno da su, dok su skitali po predgrađu između zgrada za socijalne slučajeve i velikog poljoprivrednog dobra, ugledali moćni, brzi voz koji stoji na stanici. Za njih ta stanica možda predstavlja početak i kraj sveta iz kog nikada neće izaći, čak ni tim vozom koji bi ih za pola sata odatle, brzinom od 200 kilometara na čas, odveo u Novi Sad.

Deca nisu licemerna i ne kalkulišu, ne prave poslovne i političke kombinacije. Ima vremena, naučiće. Ne odbacujmo zato mogućnost da su bacili kamen na voz baš zato jer je on simbol putovanja, odlaska, brzine i modernizacije, svega onog o čemu ta deca samo sanjaju. Međutim, stvarnost je drugačija. Ako se deca osećaju zarobljena u tom začaranom krugu, pomislimo na trenutak da su kamenovanjem želela da oteraju voz kao uljeza koji je zastao baš tu, da ih podseti na ono što nemaju i što bi mogli da imaju.

Mnogo su, međutim, opasnije atmosfera i fama koje su pratile izgradnju brze pruge Beograd – Novi Sad, a koja će se nastaviti do Budimpešte, dakle, još dalje od Kamendina, brzim „Štadlerovim” vozom koji je naknadno, na javnom konkursu, kršten u „Soko”. Na promotivnoj vožnji se provozao i Aleksandar Vučić, a potom je to učinio i s mađarskim premijerom Viktorom Orbanom 19. marta, kada je zvanično puštena u saobraćaj deonica brze pruge koja spaja dva najveća grada Srbije.

Kako je „Soko” bio jedan od najjačih predizbornih Vučićevih aduta, u njemu je davao intervju za televiziju Pink dok voz još nije startovao – sećate se kada se voditeljka Dušica Spasić smrzla jer je mašinovođa isključio grejanje i otišao – bilo je podosta podsmeha kako na račun brze pruge tako i na račun voza. Vučić se podrazumeva.

Ako je tačno da su na pruzi postavljane i barijere, kako je saopštio ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović, a ne vidim razloge da bi se Toma Mona igrao nečim tako ozbiljnim, onda je to više nego opasna operacija koja može ugroziti živote stotine putnika koji masovno putuju brzim vozom. Ovde više nije reč o političkim igrama, spinovima, nameštaljkama i pljuckanju udalj jednih na druge, što je tradicionalno političko nadmetanje vlasti i opozicije u Srba, već ono što je daleko važnije i od jednih i od drugih – to je bezbednost putnika.

Dragan Stojanović

Zato ne želim da verujem da je kamenovanje „Sokola” ili postavljanje barijera na pruzi deo unutrašnjih političkih igara jer u savremenim demokratijama za izlive nezadovoljstva postoje mnogo zdraviji načini. Paradajz ili torta, recimo. Emanuel Makron, predsednik Francuske, toliko je često na javnim skupovima gađan i pogađan paradajzom od strane svojih oponenata ili ekscentričnih likova željnih publiciteta da je vremenom postao pravi majstor za eskivaže. Dakle, Makronovi mrzitelji u jednoj od zlatnih krletki svetske demokratije ne iskaljuju svoj bes tako što će kamenovati francuske superbrze vozove ili stavljati barikade na pruge, već će Emanuela gađati povrćem. Francuski predsednik je imao i bliski suret s jajetom. Nekadašnji predsednik SAD Džordž Buš mlađi je takođe pokazao da ima sjajne reflekse kada je izbegao cipelu kojom ga je gađao irački novinar Muntazer el Zaidi.

Naši savremeni politički lideri, na njihovu sreću ili žalost, nisu osetili na svom licu ovakve načine demonstracije nezadovoljstva – povrće ili torta sa šlagom – jer oružje kojim su gađani bilo je smrtonosno. Zato kamenovanje „Sokola” i postavljanje barijera na pruzi, slutim, nije deo našeg često otkačenog političkog folklora, imajući u vidu da se čitav svet nalazi u ratnoj psihozi. Da je drugačije, predložio bih da Vučićevi oponenti, ako je o njima reč, ostave „Soko” na miru i okrenu se ka predsedniku. Možda čovek voli nenaručenu tortu ili paradajz.

Stvar je, međutim, daleko ozbiljnija. Dojave o postavljenim bombama u školama, čak i vrtićima, bolnicama, medijima i institucijama deo su takozvanog hibridnog rata u kojem se ne vide vojne trupe i ne čuju eksplozije, ali se naslućuju kao eho, čime se produbljuje vakuum između građana i njihovih institucija, odnosno države. U takvoj atmosferi masovna anksioznost dominira nad racionalnošću. Vreme kovida nas je uverilo u to. Različiti opsenari opšte prakse, mahom putem društvenih mreža i opskurnih medija, zasipali su građane lažnim vestima, teorijama zavere koje su potirale reč nauke i zdravog razuma.

Rodonačelnik teorije da su ljudi s plavim očima vanzemaljci je izuzetno popularan u Srbiji, gotovo da je stekao status gurua i ako bih mu kojim slučajem poveravao, mogao bih da se pohvalim da sam oženjen gospođom sa jedne od 5.000 egzoplaneta koje kruže van Sunčevog sistema, ali su locirane unutar galaksije Mlečni put.

Globalnu epidemijsku neurozu zamenila je ratna psihoza u kojoj ni nuklearni rat više nije apstraktna teorija sudnjeg dana, dok je spoljnopolitički položaj Srbije takav da ona pluta između Istoka i Zapada kao asteroid koji se odupire i vašingtonskom i moskovskom gravitacionom polju. Otuda onolike dojave o bombama. Pričekajmo samo turističku sezonu i čarter-letove. Ne mislim na redovnu liniju „Er Srbije” za Moskvu i obrnuto, kao i na pilote koji sedaju u kokpit ne znajući da li će dojava o postavljenoj bombi, a svakodnevne su, jednom zaista postati prava.

Otuda je logično da je namera kamenovanja „Sokola” i postavljanja barikada da se brzi voz uspori, da se masovna putovanja Beograđana u Novi Sad i Novosađana u Beograd otežaju, da se modernizacija i napredak Srbije predstave kao šarena laža i još jedna iluzija koju nam je prodao Aleksandar Vučić. Ako u ovu jednačinu ubacimo i teoriju da su organizatori kočenja „Sokola” svi oni koji su finansijski oštećeni brzom prugom i vozom, oslikaćemo pravi pejzaž naših života u vremenima kada se tektonski menjaju istorija, sadašnjost i tek nazire budućnost – niko više ne veruje nikome. A kada je tako, svi ćemo početi da ličimo na Pikasove portrete i nećemo biti spremni da poverujemo čak ni u najjednostavniji scenario. Da su tri klinca željna avanture jednostavno rekla: Hajde da gađamo voz, biće zabavno! Voleo bih da je bilo tako.