Specijalitet na dvanaest načina

"Fo" je svuda dobar, a najbolji, kažu poznavaoci u restoranu "Fu Xuan" (Lepo proleće") u ulici Hang Da broj 36 u Hanoju, vlasnik je gospodin Ho Xuan Te, ako njega tamo više nema, tamo je njegov sin naslednik, sprema "fo" kao što su to činili njegov otac, deda i pradeda...
Kad je u pitanju supa "fo", dileme nema - jesti svakako...
Što se tiče onog drugog jela, "tit čo", pripremljenog od mesa na dvanaest načina, za nas Evropljane, čak i one sa "liste za čekanje", tu je stvar malo složenija. Jer, ne radi se o bilo kakvom, već o psećem mesu, mesu od kera, što bi naši Bačvani rekli...

Sada je na redu specijalitet "tit čo".

U Vijetnamu, pseće meso jedu otkad ih je tamo. Pseće meso pripremljeno na razne načine jedu stanovnici Jugoistočne Azije, Koreje, Kine, mnogih zemalja Južne Amerike, itd. Uopšte uzev, čovek i pas su jeli jedan drugog od kada su se sprijateljili pored vatre u pećini u tamnoj hladnoj noći, čovek češće psa, nego pas čoveka, čovek je ipak pametniji...

"Kad nam dosadi riba, jedemo pseće meso", kažu u Vijetnamu. A na pitanje kako je to jesti meso svog "najboljeg prijatelja" odgovaraju - jednako kao i praseće, pileće, goveđe.

Pseće meso je izvanredno ukusno i zdravo, uveravaju dobronamernog stranca, lako se vari, sadrži veoma malo masnoća, nema kod nas holesterola, pogledajte kako smo vitki, vitalni, devojke šlang u struku, a zaobljene tamo gde treba. Jedemo, inače, uveravaju u nastojanju da umire sabesednika samo meso naših domaćih vrsta pasa, meso stranih, pa još tamo nekih rasnih - ne valja. Najukusnije je meso od naših domaćih pasa žućkasto-crvenkaste boje, starih šest-sedam meseci, teških šest-sedam kilograma, ostali nisu na ceni.

U Hanoju širom grada i u jednom esnafskom kvartu pored Crvene reke ima oko tri stotine restorana u kojima se služe specijaliteti od psećeg mesa. Svi su, naravno, na dobrom glasu, ali najpopularniji je "Hang Luong" u spletu krivudavih ulica u starom delu grada oko Malog jezera, Jezera vraćenog mača: Dva reda dugačkih stolova, mesta za dvadesetak gostiju, u dnu kuhinja u kojoj oko otvorenog ognjišta posluju kuvari. Jelovnika nema, pretpostavlja se da znate gde ste ušli i šta tamo tražite. Uđete, kažete "Ćao Dong-či", "Ćao Ong-či", dobar dan drugovi, dobar dan gospodo, sednete na prvo slobodno mesto i kažete "Long" (bolje je, ipak, ne reći ništa, već samo mahnuti rukom da vas posluže, jer ovo "Long" ako nije rečeno pravilnim naglaskom i tonom na lestvici od šest nivoa može da znači sve, samo ne ono što se u ovom restoranu služi).