Специјалитет на дванаест начина

"Фо" је свуда добар, а најбољи, кажу познаваоци у ресторану "Фу Xуан" (Лепо пролеће") у улици Ханг Да број 36 у Ханоју, власник је господин Хо Xуан Те, ако њега тамо више нема, тамо је његов син наследник, спрема "фо" као што су то чинили његов отац, деда и прадеда...
Кад је у питању супа "фо", дилеме нема - јести свакако...
Што се тиче оног другог јела, "тит чо", припремљеног од меса на дванаест начина, за нас Европљане, чак и оне са "листе за чекање", ту је ствар мало сложенија. Јер, не ради се о било каквом, већ о псећем месу, месу од кера, што би наши Бачвани рекли...

Сада је на реду специјалитет "тит чо".

У Вијетнаму, псеће месо једу откад их је тамо. Псеће месо припремљено на разне начине једу становници Југоисточне Азије, Кореје, Кине, многих земаља Јужне Америке, итд. Уопште узев, човек и пас су јели један другог од када су се спријатељили поред ватре у пећини у тамној хладној ноћи, човек чешће пса, него пас човека, човек је ипак паметнији...

"Кад нам досади риба, једемо псеће месо", кажу у Вијетнаму. А на питање како је то јести месо свог "најбољег пријатеља" одговарају - једнако као и прасеће, пилеће, говеђе.

Псеће месо је изванредно укусно и здраво, уверавају добронамерног странца, лако се вари, садржи веома мало масноћа, нема код нас холестерола, погледајте како смо витки, витални, девојке шланг у струку, а заобљене тамо где треба. Једемо, иначе, уверавају у настојању да умире сабеседника само месо наших домаћих врста паса, месо страних, па још тамо неких расних - не ваља. Најукусније је месо од наших домаћих паса жућкасто-црвенкасте боје, старих шест-седам месеци, тешких шест-седам килограма, остали нису на цени.

У Ханоју широм града и у једном еснафском кварту поред Црвене реке има око три стотине ресторана у којима се служе специјалитети од псећег меса. Сви су, наравно, на добром гласу, али најпопуларнији је "Ханг Луонг" у сплету кривудавих улица у старом делу града око Малог језера, Језера враћеног мача: Два реда дугачких столова, места за двадесетак гостију, у дну кухиња у којој око отвореног огњишта послују кувари. Јеловника нема, претпоставља се да знате где сте ушли и шта тамо тражите. Уђете, кажете "Ћао Донг-чи", "Ћао Онг-чи", добар дан другови, добар дан господо, седнете на прво слободно место и кажете "Лонг" (боље је, ипак, не рећи ништа, већ само махнути руком да вас послуже, јер ово "Лонг" ако није речено правилним нагласком и тоном на лествици од шест нивоа може да значи све, само не оно што се у овом ресторану служи).