Junske vreline

I pored Predsednikove preporuke, da ne kažem upozorenja, rešio sam da idem na more. I to ono koje mi je Abazović politički  osveštao u Patrijaršiji. Uprkos Đukanoviću. Mislim onom crnogorskom, a ne ovom našem pravosudnom, koji bi i čuvenog gusara Crnobradog spasao vešala.

Mi smo skroman i štedljiv narod.  Nama je dovoljna jedna partija i jedna vlada, iako stara, pa makar izbori u Velikom Trnovcu trajali kao „Julija Džons”. To je korisno i zbog Putina i zbog Zapada. A Zapadu je, onomad, Predsednik očitao takvu bukvicu, da im bride uši, kojima ne čuju za naše probleme. I ako im je, majku im antirusku, a time i antisrpsku.

Da i ne govorim što letovanje koriste na raznim svetskim morima, a kad dođe zima naš veliki mrav će ih pitati kako će da se greju, ili već kupuju džempere. Tu bi Sirogojno moglo da zaradi.

Bitka za nacionalnu frekvenciju se zaoštrila, a ja tipujem na one televizije koje obećavaju nacionalističku frekvenciju. Već se na ključna mesta u medijima postavljaju oni iz devedesetih, koji su strpljivo čekali restauraciju „slobošešeljizma”. Provereni kadrovi su uvek bili na ceni, bez obzira na godine. Pitajte Bajdena.

Cene vrtoglavo rastu, a građani sve svoje plate i penzije troše na hranu. Moramo biti uhranjeni i čili za budućnost, kojoj na svakom koraku nogu podmeće prošlost. A kako da se otarasimo prošlosti, pogotovo one slavne, kad je to jedino što nam je preostalo.

Pred kraj meseca, Predsednik je, po sopstvenom nahođenju, dodelio ordenje zaslužnima. Tim „vukovcima” su komotno mogli da se pridruže i neki još, ali nisu mogli da se uzdrže da ne „šiču na sveca”.

Sve u svemu, doviđenja Srbijo, odoh ja u  Srpsku Spartu. A ima nas mnogo više od 300.