Zastrašujući osećaj bespomoćnosti

Minijaturni gradovi, planinski vrhovi i paperjasti oblaci su pejzaži u kojima uživa većina putnika u avionu. Za razliku od njih, osobe koje imaju strah od letenja napeto osluškuju svaki zvuk koji asocira na otkazivanje motora, opsesivno prate da li je upaljen znak za obavezno vezivanje, netremice pilje u stjuardese koje rutinski demonstriraju kako da se ponašamo u slučaju naglog gubitka kiseonika ili prinudnog sletanja i pomno proučavaju prospekte gde se nacrtani mali ljudi toboganom spuštaju u okean dok delići aviona u kome su do malopre bili plutaju po površini mora...

Statistika koja brojkama slika svu veličinu straha od letenja govori da oko 40 odsto ljudi ima turbulencije u predelu želuca kada se nalazi 10.000 kilometara iznad zemlje, a aerofobija se ispoljava kod svakog desetog putnika koji leti avionom. Iako sve analize nedvosmisleno pokazuju da je letenje najsigurniji vid saobraćaja i govore da se godišnje u svetu izvede oko 19 miliona letova, a da se broj avionskih nesreća meri promilima, ove nesreće privlače veliku medijsku pažnju i najčešće predstavljaju udarne vesti svih televizijskih dnevnika i nalaze se na naslovnim stranicama novina. Osim toga, u avionskim nesrećama strada veliki broj ljudi a uobičajena fraza „poginuli svi putnici i članovi posade”, daje ovim tragedijama posebno zlokoban prizvuk i lišava nas nade da ćemo biti pošteđeni u slučaju najgoreg mogućeg scenarija. A što je nada u izbavljenje manja, strah je veći.

„Taj strah koji nas obuzima između poletanja i sletanja, ne može se pobediti dobrom obukom posade i intelektom putnika, smirujućim baritonom stjuarta iz zvučnika, niti većim količinama alkohola”, piše američki novinar Malkolm Mekperson koji je kao dopisnik „Njusvika” u Najrobiju bio u prilici da preleti ceo afrički kontinent u letelicama nacionalnih avio-prevoznika i ima veliko iskustvo sa neprijatnim stranama vazduhoplovstva.

Odgovor na pitanje – zašto ljudi imaju strah od letenja relativno je jednostavan: avioni padaju, a broj preživelih meri se prstima jedne ruke i to na godišnjem nivou. Psiholozi, međutim, objašnjavaju da strah od letenja obuhvata više strahova: strah od situacije nad kojom nemamo kontrolu, strah od nepoznatog, od zatvorenog prostora i od visine.

„Ako bismo uporedili letenje i vožnju automobilom videli bismo da vozač ima kontrolu nad vozilom kojim upravlja. Ta situacija mu daje osećaj sigurnosti, bez obzira na činjenicu da on objektivno ne kontroliše druge učesnike u saobraćaju koji mogu predstavljati potencijalnu opasnost. Putnik u avionu nema nikakvu kontrolu nad letelicom i u potpunosti se nalazi u tuđim rukama. Osoba koja se vozi u automobilu ima pregled situacije. Ona vidi put kojim ide i sve potencijalne opasnosti na tom putu – automobile koji mu dolaze u susret ili ga pretiču i vozače koji sede za volanom. Rečju, zna šta se događa. Putnik u avionu ne vidi lice pilota, ne zna šta se dešava u vazduhu i ne zna da li su vazdušne turbulencije i „čudni” zvuci koji dopiru iz aviona znak objektivne opasnosti. A sve što je nepoznato mnoge ljude veoma plaši. Osim toga, avion je zatvoren prostor iz koga je nemoguće pobeći, a to saznanje dodatno uvećava osećanje zastrašujuće bespomoćnosti.
I konačno, treba imati na umu da mi dolazimo na svet sa dva urođena straha – strah od jakog zvuka i strah od gubitka tla pod nogama. Svaka turbulencija i „propadanje” aviona bude u nama ove urođene strahove i čine da osetimo nelagodu kada nas pilot obavesti da „vežemo naše pojaseve, jer se nalazimo u zoni nemirnog leta”.
„Statistika koja govori o letenju kao najbezbednijem obliku putovanja ne pomaže u ublažavanju straha. Ono što pomaže jeste da se pažnja putnika tokom leta zaokupi čitanjem ili razgovorom, jer osoba koja ima strah od pada aviona obraća pažnju na svaki zvuk i iščekuje najgore”, objašnjava Ana Marija Vuksanović, psiholog i psihoterapeut.

Srećna okolnost je, dodaje naša sagovornica, što stjuardese lako detektuju putnike koji imaju strah od letenja – oni već na ulazu u avion pitaju kakvo će biti vreme na putu, a tokom leta se raspituju odakle potiču zvukovi koje čuju. Osmeh stjuardese njima uliva poverenje, a hrana i piće služe za skretanje pažnje…

Nemački psiholog Mark Roman Trautman, koji je direktor nemačkog Centra za istraživanje i tretiranje straha od letenja, kaže da osobe koje vreme uoči leta provode u užurbanim pripremama, i ostavljaju sebi malo vremena za planiranje i uživanje u putu, imaju veliku šansu da na put ponesu i strah od aviona. Osobama koji se plaše aviona on savetuje da prilikom leta slušaju umirujuću muziku i da pronađu nešto čime će se zabaviti tokom leta. Ne preporučuje uzimanje sedativa i kaže da neki lekovi za smirenje u takvim situacijama mogu imati sasvim suprotan efekat.

A ako želite da ponesete nešto čime ćete se zabaviti tokom leta vodite računa o dimenzijama, jer vam je „prostor za zabavu” vrlo ograničen – ako nosite knjigu, radije ponesite džepno izdanje mekih korica, nego trotomni roman u kožnom povezu. Savet je da čitanje knjige počnete nekoliko dana pre puta da vam se ne bi desilo da u avionu ustanovite da je reč o najobičnijoj literarnoj gnjavaži. Kad je muzika u pitanju opredelite se za MP3 plejer – manji je od diskmena, možete ga nositi oko vrata i neće vam se na pola puta otvoriti, a CD tresnuti na pod na kome će ga prvi prolaznik zgaziti.

Pokušajte da rezervišete sedište do prolaza, ne do prozora. Nemojte se zavesti romantičnim mislima o predivnim oblacima i pejzažima koji će vam prolaziti ispred očiju.