Zaracin, sankcije i rat u Ukrajini

U kratkoj vesti u „Politici” od 23. juna pročitah kako se izaslanik nemačke vlade za Balkan Manuel Zaracin zalaže za to da se od Srbije jasno traži da se priključi sankcijama EU prema Rusiji i da za Beograd ne može da bude izgovor za neuvođenje sankcija to što uvozi ruski gas.

Gospodin Zaracin je verovatno uveren da su sankcije prema Rusiji za sve u Evropi jednake vrednostima svetog slova za hrišćane. Zato on može i da veruje da je još samo potrebno da se predsednik Srbije uhvati u zamku iz koje neće moći da traži „gasni izgovor za neuvođenje sankcija”.

Kao ni sve druge sa Zapada koji horski ponavljaju da Srbija mora da se pridruži sankcijama EU prema Rusiji ni Manuela Zaracina ne interesuje šta o tim sankcijama misle građani Srbije. S visine izaslanika vlade najmoćnije države EU gospodin Zaracin ne može da vidi da i predsednik Srbije može da ima obavezu prema građanima ove države. Prema biračima koji su mu nedavno, velikom većinom, poverili drugi predsednički mandat, bez obzira na to jesu li glasali za njega ili druge predsedničke kandidate.

Manuelu Zaracinu je sigurno lako da zaboravi da je 24. marta 1999. NATO, bez odluke Saveta bezbednosti, otpočeo bombardovanje SR Jugoslavije. Prema mom iskustvu i iskustvu ljudi iz moga okruženja, građanima Srbije iznad čijih glava su 78 dana sa smrtonosnim teretom leteli NATO avioni, uključujući i kasetne bombe i municiju sa osiromašenim uranijumom, mnogo je teže da to zaborave.

Ja znam da su vojnici u nemačkim uniformama, koji su 20. avgusta 1944. godine, ubili moga dedu Mitra bili vojnici nemačkog Rajha, s kojim demokratska SR Nemačka ne želi da ima bilo kakvu vezu. Ali, znam i da je vlada demokratske SR Nemačke, u kojoj je participirala i stranka Manuela Zaracina, bila gorljivi zagovornik agresije na SR Jugoslaviju, čiji je stvarni cilj bilo narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije. Istina je da i u Srbiji ima onih koji veruju da su motivi za NATO agresiju i ciljevi te agresije bili oni koje ističu, pre svih vodeće zemlje toga bloka. Ali, sve što su te države učinile da naoružanjem i opremanjem ojačaju terorističku OVK i daju joj međunarodni legitimitet, sve što nisu učinile da spreče progon Srba s Kosova i Metohije i obezbede povratak nasilno raseljenih, kao i sve što čine da samoproglašena država na teritoriji države Srbije bude međunarodno priznata, govore jasno i glasno o pravim ciljevima te agresije.

Kao prva žrtva agresije, kojom je najgrublje narušeno međunarodno pravo i poredak uspostavljen nakon Drugog svetskog rata, građani Srbije razumeju patnje građana Ukrajine zbog ratnih sukoba u toj državi. Te patnje u istočnom delu Ukrajine traju od 2014. godine, a agresijom Rusije na Ukrajinu taj sukob je narastao do nivoa velike opasnosti od novog svetskog rata i uništenja civilizacije. Zbog toga je svaki razumni građanin ove države podržao osudu te agresije od strane Srbije u Ujedinjenim nacijama. Jednako kao što je svaki prosečno obavešteni građani Srbije mogao da razume zabrinutost Rusije zbog bezobzirnog širenja NATO na Istok, koji je od obećanja Ronalda Regana Mihailu Gorbačovu da neće da širi svoju oružanu strukturu ni na teritoriju Istočne Nemačke uveliko zakoračio i u Ukrajinu.

Srbi su u prošlom veku preživeli tri rata, koji su ostavili velike negativne posledice na biološku supstancu ovog naroda. Nesagledivo velika šteta načinjena nam je i višegodišnjim sankcijama. Zbog toga opredeljenje Srbije za vojnu neutralnost, a protiv blokovskog svrstavanja, za očuvanje mira međusobno razumevanje i sporazumevanje, a protiv nametanja rešenja pretnjama ratom, ratnim akcijama, sankcijama i političkim pritiscima, proizlazi iz istorijskog iskustva ovog naroda.

Koliko god je Srbija imala sve razloge, pa i moralnu obavezu da osudi vojnu operaciju Rusije u Ukrajini toliko nema nikakvog razloga da uvede sankcije Rusiji. Posebno kada je očigledno da sankcije donose opštu ekonomsku nestabilnost i predstavljaju realnu opasnost da uzrokuju glad stotina miliona. Pridruživanje Srbije sankcijama EU prema Rusiji objektivno bi značilo i pridruživanje antiruskoj histeriji, koja je odavno poprimila anticivilizacijske oblike.

Milan Bekan,
politikolog, Beograd