Jovan Mićić, od serdara do sužnja

Čajetina – Kad je bio u vlasti posedovao je svakojaka blaga i golema imanja, livade čija se veličina merila satima hoda, prostran konak visokim zidom opasan, oko koga će se razviti varošica... Tada moćan, bogat i odlikovan svuda je išao uz pratnju 40 naoružanih momaka.

Ali moć bude i prođe, ničija do zore nije gorela. Kad je oboren vladar kome je on verno služio, došli su mu crni dani. Novi vlastodršci su ga ponizili i u zloglasnu tamnicu zatočili. Uzalud mu ono silno bogatstvo. Glađu su ga toliko mučili da je za tanjir bljutave klin-čorbe i malo duvana nudio najbolje livade, vodenicu od devet vitlova, 100 dukata. Nije vredelo, umro je u tamnici od gladi.

Ovo je neobična životna priča rujanskog serdara Jovana Mićića (1785–1844), čiju sudbinu, kao jednog od 12 odabranih značajnih ličnosti zlatiborskog kraja, opisuje nedavno objavljena knjiga „Dobrostivi i časni putevi gospodnji” autorke Snežane Đenić.

Mićić je rodom iz Mačkata, a u ustaničkim bojevima isticao se hrabrošću. Od hajduka i ustanika uspeo je da dogura do čoveka od najvećeg poverenja kneza Miloša Obrenovića. Ovaj vladar ga je darivao i odlikovao, dodelio mu zvanja serdara knežine Rujno (sa 57 sela od Zlatibora do Arilja) i okružnog načelnika te čin kavaljera polkovnika, počasti za „dugovremenu besporočnu službu” i vernost. Zauzvrat je Jovan, nemilosrdan dok vlada, uvek sa svojim momcima bio knezu pri ruci kad bi mu bune zapretile.

Reč je o čoveku izraslom iz naroda koji se u jednom surovom vremenu ponašao u skladu s važećim običajima, piše u knjizi i dodaje da je za sedište knežine Jovan izabrao Čajetinu, gde gradi „dvor s mnogim zdanijama”, impozantan konak namenjen stambenim i službenim funkcijama.

„U prizemlju tri sobe, odžaklija i velika sala, na spratu hodnik i više soba. U ’šarenom konaku’, koji je dobio ime po molerisanim odajama, odsedali su ugledni gosti, pa i sam knez Miloš. U gospođinom konaku, četvorougaonoj građevini s tri sobe, salom i odžaklijom, živela je serdareva supruga Vukosava, a tu boravila i ženska posluga. Iz bezbedonosnih razloga konaci Jovana Mićića bili su zaštićeni masivnim kamenim zidom visokim tri metra. Oko ovog utvrđenja najpre će se razviti drumska kasaba, potom varošica Čajetina”, piše Snežana Đenić.

Mićić je odigrao veliku ulogu u obračunu kneza Miloša s pristalicama Karađorđa i učestvovao u gušenju svih buna podizanih protiv Miloševog apsolutizma. O serdarevom bogatstvu na vrhuncu moći zabeleženo je: „Jednoga ata jaše, dva u jedeku vodi. Na jednom u rahtovima bilo je po sedam oka srebra. Od divljih veprova zubi bili su konjima na prsima...”

Nakon Vučićeve bune i dolaska Aleksandra Karađorđevića za kneza s vlasti je svrgnut Miloš, a serdara proganjaju, hapse i ponižavaju zbog njegove privrženosti dinastiji Obrenović. Mileva Alimpić o tome navodi:

„Dobivši u svoje ruke ovoga srpskog div-junaka, Vučić s njim postupi varvarski... Mićić je provođen kroz varoš na volovskim kolima, ruke mu vezane konopcem, a noge lancima okovane. S leve strane pored kola išao je Vučić, pa gradskim Turcima govorio: ’Nu, eto vam strašnoga Mićića, dušmana vašeg i našeg, koji smo verni našem milostivom caru i carskom Ustavu. Ne bojte ga se više, on je sada krotak kao jagnje. Pljujte ga! I javite milostivome caru kako ste ga svojim očima videli.’ No očevici su govorili da se nijedan Turčin nije usudio na Mićića pljunuti, a mnogi sedi Turčin uhvati rukom svoju sedu bradu i kroz zube reče: ’Jazuk!’(šteta, greh).”

Serdara su zatočili u zloglasnu kulu u Gurgusovcu, u mračnu i memljivu ćeliju. „Teška memla uvlačila se serdaru u kosti, žive rane su pekle, a glad ga je mučila do samrtnih muka. Umro je u toj kuli decembra 1844. godine.”

A u proleće 1856. Mićićev sin Jevrem uz dozvolu najviše vlasti prenosi očeve kosti u Arilje i sahranjuje ih u porti Crkve Svetog Ahilija.