Tesna koža

Ankete javnog mnjenja pokazuju da je sve manji broj građana opredeljen za ulazak Srbije u EU, a da je, prvi put otkada se ovi trendovi prate, procenat onih koji se protive evrointegracijama natpolovičan.

Ovde se neću baviti tumačenjem ovih nalaza, niti razlozima iz kojih sve manje ljudi oseća potrebu za učlanjenjem u ovu organizaciju. Zanimljivija su pitanja šta je nama EU i zašto bi, uprkos svemu, naša država trebalo da se drži puta EU, makar ne išla uvek njegovom sredinom.

Od zagovornika evrointegracija obično se mogu čuti ekonomski razlozi. Te razloge ne treba potcenjivati, međutim, čini se da oni nisu presudni. Uostalom, Srbija godinama beleži više stope ekonomskog rasta od susednih zemalja koje su članice EU, pa već i ta činjenica dovodi u pitanje presudnu snagu ekonomske argumentacije.

Čini se da je mnogo važniji razlog taj što strateška opredeljenost za EU predstavlja kakvu-takvu viziju poželjnog društva, odnosno kakvu-takvu ideologiju bez koje nijedna zajednica ne može da funkcioniše.

Socijalistička ideologija je odbačena krajem osamdesetih. Liberalna ideologija i njene vrednosti nikada se nisu ukorenile ni u svesti društvenih elita, ni u širim društvenim slojevima. Elementi konzervativizma, mada uvek prisutni, nikada nisu uspeli da se artikulišu u celovitu viziju poželjnog društva, pa je ova ideologija u najboljem slučaju bila korektiv i ustava razvijanju drugih velikih zamisli.

Nedostatak ideološkog konsenzusa stvorio je tokom proteklih trideset godina ideološki vakuum u kome su, bez jasnih i društveno obavezujućih vrednosno-političkih orijentira, pojedinci i institucije bili dominantno orijentisani ka ostvarenju ličnih, uglavnom materijalnih i drugih prizemnih interesa.

Slikovit primer za to predstavlja javni medijski servis. Odsustvo bilo kakve jasne programske koncepcije, idejna konfuzija, inertnost i učmalost nisu posledica specifičnih karakternih osobina rukovodilaca, već, sasvim suprotno, odsustvo dominantne društvene ideologije i jasnih vrednosnih usmerenja dovelo je na čelo RTS-a osobe s takvim karakteristikama.

Prednost EU ideologije je to što je ona inkluzivna, širokopojasna i fluidna, pa se u nju mogu udrobiti različite zamisli i svako se u njoj može pronaći – bilo da je levičar ili desničar, suverenista ili globalista, nacionalista ili građanista. No, uprkos tome, ona predstavlja određeni vrednosno-politički okvir. Rastegljivost i nekonzistentnost EU ideje, uprkos postojanju takozvanih kopenhaških kriterijuma, možda predstavlja problem za koheziju same EU, ali za one koji se nalaze van nje i kojima je ona samo daleki cilj to ne predstavlja nedostatak, već prednost.

Naravno, EU ideologija nije ideologija u punom smislu te reči, ali u nedostatku prave ideologije ona može obavljati neke njene važne funkcije. Čitava skupštinska delatnost, na primer, sastoji se u prilagođavanju nacionalnog zakonodavstva EU zakonodavstvu. Reforme u različitim oblastima društvenog života usmeravaju se u pravcu reformi koje su već sprovedene u EU. Opredeljenost ka EU daje ne samo uputstva nego i konkretna rešenja do kojih bi se inače teško došlo. U tom smislu, potpuno je nevažno da li će Srbija ikada postati članica EU, mnogo je važnije da postoji unutrašnji konsenzus o tome kako bi zakoni trebalo da izgledaju. Dok god postoji saglasnost većine političkih stranaka da je priključenje EU strateško opredeljenje Srbije ne može biti suštinskih sporova, niti bitnih nesuglasica povodom zakonskih rešenja.

Lako je zamisliti koliko bi bila teška, pa čak i nemoguća skupštinska rasprava između predstavnika različitih partija kada bi oni zaista bili zagovornici različitih ideologija i kada bi se ozbiljno zalagali za rešenja koja bi bila u skladu sa ideologijama koje promovišu. EU ideologija, s druge strane, pomaže da se postigne konsenzus o pitanjima o kojima se različite stranke, inače, nikada ne bi složile. Drugim rečima, dok god EU predstavlja strateško državno opredeljenje, unutrašnja politika se svodi na pitanje koliko su određena zakonska rešenja i prakse udaljene od neke zamišljene EU matrice – što je sasvim prihvatljiv nivo neslaganja. Na taj način EU ideologija osigurava unutrašnju koheziju i ne dozvoljava sukobljavanja povodom pravaca razvoja koja bi vodila unutrašnjem političkom rascepu. To se, uostalom, pokazalo i u slučaju kada su EU izaslanici posredovali u dijalogu vlasti i opozicije.

To nije sve, EU ideologija, na sličan način, pomaže i unutarpartijskoj homogenizaciji i postojanju takozvanih keč ol partija koje bi bile teško zamislive bez EU ideologije.

Važnost EU ideologije još se jasnije vidi ako zamislimo da je nema. Šta bi, bez nje, bila poželjna vizija srpskog društva? Čemu bi to Srbija trebalo da teži i kakvo društvo bi trebalo da gradi? Koja je to velika ideja koja bi mogla da inspiriše i usmerava društvena kretanja? Na ta pitanja nema odgovora. Karađorđevići su imali viziju jugoslovenstva; Tito je imao viziju samoupravljanja, bratstva i jedinstva među jugoslovenskim narodima i nesvrstavanja na spoljnopolitičkom planu. Čak je i Milošević, u nedostatku originalne vizije, proklamovao ideju švedskog socijalizma. Kada je Švedska ušla u EU, a Milošević pao, promovisana je vizija priključenja Srbije EU.

Za kakvu viziju poželjnog društva se zalažu oni koji smatraju da bi Srbija trebalo da okrene leđa EU? Mada svakodnevno iskaču sa naslovnih strana tabloida i njihovih portala, oni koji se suprotstavljaju EU ne kažu šta je njihova vizija, a najgore što jedno društvo može da zadesi jeste odsustvo orijentira i posledično društvena anomija.

Svesno ili ne, oni koji se protive EU integracijama mešaju babe i žabe. Jedno je, naime, pitanje da li Srbija treba da se saglasi sa svakom „direktivom” koja stiže iz Brisela, a sasvim je drugo pitanje da li postoji bilo kakva racionalna alternativna vizija razvoja i poželjnog društva.

Srbija ne mora da se saglasi sa svakom „direktivom” iz Brisela, ali to ne znači da zato treba da napusti taj put, a svakako ne dok se ne pojavi opšteprihvaćena alternativna vizija koja ne bi bila društveno destruktivna.

Drugim rečima, bez obzira na to da li ćemo postati članica EU za šest ili 60 godina i bez obzira na to da li bi za učlanjenje u EU ovoga trenutka glasalo šest ili 60 procenata stanovništva Srbije, jedina održiva ideologija koja nudi poželjnu i održivu viziju budućnosti Srbije u ovom trenutku je ideologija EU.

Zapravo, alternativna ideja koja se u poslednje vreme mogla čuti – za koju, doduše, nije jasno da li je podmetnuta kao kukavičje jaje ili je autohtona zamisao određenih političkih krugova unutar zemlje – jeste ideja takozvanog Srpskog sveta. Mada sama po sebi nejasna i neartikulisana, jasno je da u zemlji u kojoj je gotovo petina stanovništva nesrpskog etničkog porekla (a ako se uzme u obzir KiM i mnogo više), ta ideja više liči na tempiranu bombu koja bi mogla ne samo da ugrozi unutrašnju stabilnost Srbije već i da nepotrebno zakomplikuje regionalne odnose i potkopa projekat „Otvorenog Balkana”.

„Otvoreni Balkan”, i to treba reći, nije vrednosna, već je ekonomska kategorija, pa u tom smislu on ne predstavlja alternativnu viziju budućnosti Srbije, niti zamenu za EU ideologiju.

Ukratko, ma koliko bila frustrirana zahtevima koji stižu iz Brisela i ma koliko joj bilo tesno, Srbija ne može da izađe iz svoje kože, odnosno iz svog okruženja. Ono što, međutim, može i mora to je da traži kreativna rešenja i svoje mesto u okviru EU ideologije. Najgore što bi moglo da se dogodi u ovom trenutku je gubitak bilo kakve smislene vizije budućnosti.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista