Istina o Jasenovcu

Kod nas u Srbiji se zamagljuje istina o koncentracionim logorima u Hrvatskoj. Već krajem aprila i maja 1941. godine počeli su da nastaju logori u NDH. Zakonska legalizacija izvršena je 23. novembra 1941. godine, pod nazivom „Kampovi za interniranje i radove”. U početku ih je bilo 22, od kojih su do kraja rata ostala samo dva – u Jasenovcu i Staroj Gradiški.

Upravljanje kampovima bilo je zakonom povereno „Ustaškoj službi nadzora”. Prvi nadzornik kampa bio je Mijo Babić, koga su u junu 1941. godine ubili partizani, pa je posle njega postavljen ustaški fanatik Vjekoslav Luburić. Takođe je doneto 12 zakona o odbrani države i naroda, kojima su Srbi, Jevreji i Romi stavljeni van zakona. Hitlerov izaslanik general Edmund Glez fon Horstenau, nakon obilaska Jasenovca, zapisao je: „To je suština užasa, koji se može porediti s Danteovim ’Paklom’.”

O zločinima u NDH je raspravljano i vrlo su detaljno utvrđeni u Nirnberškom procesu. Treba napomenuti da je tokom Konferencije na Jalti u februaru 1945. godine „demokratski Zapad” bio protiv suđenja glavnim ratnim zločincima. Predlog Vinstona Čerčila je bio da se „sastavi spisak glavnih ratnih zločinaca i da se odmah streljaju čim budu uhvaćeni, a ako se oformi sud, tad on ne bi trebalo da bude pravni, već politički akt”. Sa idejom Čerčila u potpunosti se saglasio Franklin D. Ruzvelt. Na insistiranje „nedemokrate” Josifa Staljina, blokirane su vansudske represalije, već je dogovoreno „da sud bude pravni i suđenje zakonito”.

U našoj javnosti se često ističe da je Jugoslavija iz raznih razloga zataškavala istinu o Jasenovcu i zločinima u NDH, što nije tačno. Vlada FNR Jugoslavije odredila je delegaciju da bude pri Međunarodnom sudu u Nirnbergu, koji je radio od 20. novembra 1945. do 1. oktobra 1946. godine. Delegacija FNRJ se uključila u rad suda od 17. decembra 1945. godine i učestvovala je u njemu do kraja. Našu delegaciju sačinjavali su dr Dušan Nedeljković, predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, prof. dr Albert Vajs, pravni referent, i Mihailo Olenjin, prevodilac.

Jugoslovenska delegacija se pripremila i sa veoma temeljnim dokazima – više od 20.000 originalnih dokumenata iz neprijateljskih izvora i 120.000 odluka, kojima je utvrđeno 65.000 ratnih zločinaca – učestvovala u radu Međunarodnog vojnog suda u Nirnbergu. Sud je prihvatio i u odluci utvrdio da je Jugoslavija izgubila 1.401.000 civila i da je stradalo 425.000 ratnih invalida. U presudi suda u Nirnbergu konstatovana je likvidacija 700.000 žrtava u Logoru Jasenovac u NDH.

Aleksandar Ranković je u Saveznoj skupštini 29. decembra 1951. godine izjavio da je „u logoru Jasenovac ubijeno više od 700.000 lica” („Borba”, 30. decembar 1951).

I u Enciklopediji Leksikografskog zavoda, Zagreb, 1958, knjiga 3, na stranicama 648 i 649 navodi se da je „kroz četiri godine (1941–1945) u logoru u Jasenovcu pobijeno 500.000–600.000 Srba, Hrvata i Jevreja”.

Komisija formirana od pet profesora univerziteta, posle rada i ispitivanja na terenu 1961. i 1962. godine, zaključila je da je „samo u ispitanim grobnicama pokopano preko 700.000 leševa”. Za neke grobnice se tada još nije znalo. Dalja istraživanja su obustavljena iz nepoznatih razloga.

Autor Jakov Gelo u svom radu „Demografske promene u Hrvatskoj od 1780. do 1981. godine” (Zagreb, „Globus”, 1987) navodi da je „u Jasenovcu ubijeno preko 700.000 zatvorenika”.

Američki državni muzej genocida u Vašingtonu i Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu tvrdi da je u Jasenovcu ubijeno oko 700.000 Srba, 32.000 Jevreja i 80.000 Roma, među kojima je bilo oko 100.000 dece.

Istina je utvrđena i zna se. Zabranama poseta i lažima ne može se istina sakriti. Ostaju nada i vera da denacifikacija i deustašizacija neće biti ograničene na jednu zemlju, već da će se proširiti na ceo svet.

Mitar Radonjić,
Novi Sad