Истина о Јасеновцу

Код нас у Србији се замагљује истина о концентрационим логорима у Хрватској. Већ крајем априла и маја 1941. године почели су да настају логори у НДХ. Законска легализација извршена је 23. новембра 1941. године, под називом „Кампови за интернирање и радове”. У почетку их је било 22, од којих су до краја рата остала само два – у Јасеновцу и Старој Градишки.

Управљање камповима било је законом поверено „Усташкој служби надзора”. Први надзорник кампа био је Мијо Бабић, кога су у јуну 1941. године убили партизани, па је после њега постављен усташки фанатик Вјекослав Лубурић. Такође је донето 12 закона о одбрани државе и народа, којима су Срби, Јевреји и Роми стављени ван закона. Хитлеров изасланик генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, након обиласка Јасеновца, записао је: „То је суштина ужаса, који се може поредити с Дантеовим ’Паклом’.”

О злочинима у НДХ је расправљано и врло су детаљно утврђени у Нирнбершком процесу. Треба напоменути да је током Конференције на Јалти у фебруару 1945. године „демократски Запад” био против суђења главним ратним злочинцима. Предлог Винстона Черчила је био да се „састави списак главних ратних злочинаца и да се одмах стрељају чим буду ухваћени, а ако се оформи суд, тад он не би требало да буде правни, већ политички акт”. Са идејом Черчила у потпуности се сагласио Франклин Д. Рузвелт. На инсистирање „недемократе” Јосифа Стаљина, блокиране су вансудске репресалије, већ је договорено „да суд буде правни и суђење законито”.

У нашој јавности се често истиче да је Југославија из разних разлога заташкавала истину о Јасеновцу и злочинима у НДХ, што није тачно. Влада ФНР Југославије одредила је делегацију да буде при Међународном суду у Нирнбергу, који је радио од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. године. Делегација ФНРЈ се укључила у рад суда од 17. децембра 1945. године и учествовала је у њему до краја. Нашу делегацију сачињавали су др Душан Недељковић, председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, проф. др Алберт Вајс, правни референт, и Михаило Олењин, преводилац.

Југословенска делегација се припремила и са веома темељним доказима – више од 20.000 оригиналних докумената из непријатељских извора и 120.000 одлука, којима је утврђено 65.000 ратних злочинаца – учествовала у раду Међународног војног суда у Нирнбергу. Суд је прихватио и у одлуци утврдио да је Југославија изгубила 1.401.000 цивила и да је страдало 425.000 ратних инвалида. У пресуди суда у Нирнбергу констатована је ликвидација 700.000 жртава у Логору Јасеновац у НДХ.

Александар Ранковић је у Савезној скупштини 29. децембра 1951. године изјавио да је „у логору Јасеновац убијено више од 700.000 лица” („Борба”, 30. децембар 1951).

И у Енциклопедији Лексикографског завода, Загреб, 1958, књига 3, на страницама 648 и 649 наводи се да је „кроз четири године (1941–1945) у логору у Јасеновцу побијено 500.000–600.000 Срба, Хрвата и Јевреја”.

Комисија формирана од пет професора универзитета, после рада и испитивања на терену 1961. и 1962. године, закључила је да је „само у испитаним гробницама покопано преко 700.000 лешева”. За неке гробнице се тада још није знало. Даља истраживања су обустављена из непознатих разлога.

Аутор Јаков Гело у свом раду „Демографске промене у Хрватској од 1780. до 1981. године” (Загреб, „Глобус”, 1987) наводи да је „у Јасеновцу убијено преко 700.000 затвореника”.

Амерички државни музеј геноцида у Вашингтону и Међународна комисија за истину о Јасеновцу тврди да је у Јасеновцу убијено око 700.000 Срба, 32.000 Јевреја и 80.000 Рома, међу којима је било око 100.000 деце.

Истина је утврђена и зна се. Забранама посета и лажима не може се истина сакрити. Остају нада и вера да денацификација и деусташизација неће бити ограничене на једну земљу, већ да ће се проширити на цео свет.

Митар Радоњић,
Нови Сад