Zlatna nit: od Pilića do Đokovića

„Osnovan kao udruženje igrača na Ju-Es openu 1972. godine, ATP je od tada prošao put evolucije tokom svoje bogate poluvekovne istorije. Danas, kada se može pohvaliti stotinama miliona navijača, globalnom turnejom u više od 30 zemalja svake sezone i legendarnim sportistima superzvezdama, ATP tur je izrastao u jednu od eminentnih svetskih platformi za sportsku zabavu”.

Ovom porukom, na svom vebsajtu, oglasilo se Udruženje profesionalnih tenisera (ATP), predstavljajući projekat obeležavanja svog 50. rođendana, nazvan „Promena igre”.

Igra se od tada toliko promenila da su onaj i ovaj tenis kao nebo i zemlja. Ta poluvekovna nit mogla bi da se predstavi i kao put od Nikole Pilića, jednog od sedam osnivača ATP-a, do njegovog učenika Novaka Đokovića, rekordera po broju sedmica provedenih na čelu ATP liste.

„Za ulazak u finale Rolan Garosa 1973. godine dobio sam 7.000 dolara. Međutim, kada sam platio sve troškove – imajući u vidu to da sam morao da provedem 22 dana u Parizu – napustio sam Francusku sa svega 500 dolara u džepu. Danas finalista Rolan Garosa dobija više od milion dolara, a moj igrač Novak Đoković je postao prvi teniser koji je od nagrada na turnirima zaradio više od 100 miliona dolara. Šta sam u ono vreme mogao da kupim za 500 dolara? Na primer, jedna noć u ’Holidej inu koštala’ je oko 25 dolara...”, rekao je pre nekoliko godina Nikola Pilić koji je, u vreme kada je bio najbolji jugoslovenski igrač, pripadao čuvenoj prvoj grupi profesionalnih igrača „Osmorica zgodnih”.

„U moje vreme se igralo drvenim reketom. Kad sam se rodio, 1939. godine, Don je igrao s reketom koji nije imao kožu, već je sve bilo samo drvo. I onda sam ga gledao mnogo godina kasnije, recimo 1970, kad je takođe igrao sa istim reketom. Očigledno je teško menjao navike...”, seća se Pilić.

„Osmoricu zgodnih” činili su, pored Pilića, i Denis Ralston, Džon Njukomb, Toni Rouč, Klif Drajzdel, Bač Buholc, Rodžer Tejlor i Pjer Bartez. Ova grupa je nastala krajem 1967, po zamisli američkog biznismena i sportskog funkcionera Dejva Diksona koji je smatrao da najbolji igrači zaslužuju mnogo više nego što zarađuju na turnirima. Normalno, video je tu i svoju šansu da zaradi, ali nije imao dovoljno novca da taj projekat izgura do kraja. Posao je prepustio Lamaru Hantu, sinu američkog milijardera, koji je uključio još osam novih tenisera, među njima i Artura Eša.

„Osmorica zgodnih” su krajem 1967. potpisala prve profesionalne ugovore sa Diksonom, a početkom 1968, u Australiji, odigrali su prve turnire, po nesvakidašnjim pravilima. Igralo se po četvrtinama (4h10 minuta), svaki poen je donosio određenu sumu dolara koja se prikazivala na semaforu, s tim da su igrači u poslednjoj četvrtini mogli da se „kockaju” (sami bi ponudili vrednost poena, pa ako osvoje taj poen – imaju taj iznos, a ako izgube poen – gube isto toliko). To je, srećom, bilo samo tih prvih nekoliko sedmica, u propagandne svrhe, ali je simbolično pokazalo da teniseri neće više igrati za mrvice.

Neki od „Osmorice zgodnih” našli su se među osnivačima Udruženja profesionalnih igrača (ATP), 1972. godine, čiji je prvi predsednik bio Klif Drajzdel. Pilić je – što je danas manje nepoznato – bio zadužen da sastavlja svetsku rang-listu (1973) i to –ručno! Govorio je da je zbog toga propustio mnogo treninge, ali da mu je svanulo kada mu je jednog dana Čarli Pasarel (potpredsednik ATP-a u osnivačkim danima) rekao da je našao jednu formu („Hjuit-Pakard”) koja za par minuta može da obračuna sve ono što Pilić radi danima.

Prva rang lista objavljena je 23. avgusta 1973, a na njenom vrhu nalazio se rumunski igrač Ilie Nastase. Dva meseca pre toga, ATP je odneo najveću pobedu u svojoj istoriji – ubedivši veliku većinu svojih članova (81 igrač od prvih 100 na listi, među njima i šampion Sten Smit) da bojkotuju Vimbldon. Bio je to znak solidarnosti upravo sa Pilićem kome je Teniski savez Jugoslavije zabranio da učestvuje na Vimbldonu, zato što nije došao na jedan meč Dejvis kupa (reprezentacija u Zagrebu izgubila od Novog Zelanda).

Ove godine, kad slavi svoj 50. rođendan, svedoci smo da ATP nema više takvu snagu. Umesto da opet pokrene bojkot, zbog političkih odluka na štetu svojih članova (Vimbldon zabranio učešće ruskim i beloruskim igračima), ATP je pokušao da odbrani svoju čast jednim apsurdnim potezom – odlučivši da na ovogodišnjem Vimbldonu ne bude bodovanja za rang-listu. I tako se dogodilo da šampion najvećeg turnira na svetu – Novak Đoković – kao „nagradu” za svoju novu titulu ostane bez dve hiljade poena i padne sa trećeg na sedmo mesto. Đoković, inače, nije zadovoljan kako ATP poslednjih godina zastupa svoje članove, pa je pre dve godine osnovao PTPA (Udruženje profesionalnih teniskih igrača).

„Slušam poslednjih 10-15 godina kako su igrači nezadovoljni načinom na koji su predstavljeni, a posebno oni koji nisu među prvih 100 na svetu... Moramo da izađemo u susret i tim momcima i vidimo šta su njihove potrebe...”, rekao je tada Đoković.