Afrika na strani Srbije i međunarodnog prava

Poslednje fotografije predsednika Egipta na tlu Srbije, one sa jučerašnjeg ispraćaja na aerodromu „Nikola Tesla”, govore da Abdel Fatah el Sisi odlazi zadovoljan skoro četvorodnevnim boravkom u Beogradu. Zadovoljan je i njegov dojučerašnji domaćin, predsednik Aleksandar Vučić, uveren da je ovom posetom El Sisija položen temelj za nastavak saradnje dve zemlje u brojnim oblastima, od poljoprivrede do namenske industrije. Ali u ovoj poseti egipatskog predsednika, prvoj posle 35 godina, nije reč samo o konkretnim poslovima, trgovini i novcu – stvar je u tome da se i na ovaj način jačaju i promovišu već ionako dobre političke i kulturne veze sa jednom od najuticajnijih država Afrike, a posebno arapskog i islamskog sveta. To je Srbiji važno i zbog odnosa tog dela planete prema pitanju južne srpske pokrajine, a Egipat je u tom smislu karakterističan zbog svoje pozicije „zamrznutog priznanja”. Time se praktično svrstao na stranu većine afričkih država koje ne priznaju kosovsku nezavisnost.

Primetno je bilo da u zvaničnim obraćanjima ni El Sisi ni Vučić nisu govorili o Kosovu i Metohiji, a predsednik Srbije je i juče biranim rečima odgovorio na pitanje novinara na brani na jezeru Gruža koliko će poseta predsednika Egipta značiti povodom pitanja našeg stava prema Kosovu među arapskim svetom. Vučić je samo rekao da su razgovarali o svemu i da je važno da imamo prijateljske odnose sa Egiptom koji je „jedna od najznačajnijih arapskih i afričkih zemalja, jedna od najuticajnijih u islamskom, ali i zemlja koja ima ogromnu ulogu u celom svetu”.

Za stav Egipta o kosovskom pitanju, bar javno, zaduženi su izgleda drugi nivoi vlasti. Predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić sastao se u sredu sa El Sisijem i nakon toga saopštio da su u razgovoru zaključili da „Egipat ostaje pri stavu zamrznutog priznanja nezavisnosti Kosova”. Dačić, koji se već susreo sa egipatskim predsednikom krajem prošle godine u Kairu, preneo je El Sisiju da Beograd „visoko ceni” egipatski stav koji podrazumeva da Kairo ne glasa za članstvo Prištine u međunarodnim organizacijama.

Bivši ambasador Srbije u Kairu Dragan Bisenić rekao je da je Egipat zemlja koja se veoma temeljno drži svih odredaba međunarodnog prava. To se odnosi i na pitanje teritorijalne celovitosti država, pa i kada je reč o Srbiji, rekao je on za „Kosovo onlajn” povodom posete predsednika El Sisija. „Oni ne podržavaju u međunarodnim institucijama nezavisnost Kosova i imaju i prema drugim pitanjima koja se odnose na teritorijalnu celovitost država sasvim jasne principe u korist poštovanja teritorijalnog integriteta država”, naveo je Bisenić i između ostalog ukazao da je stav Egipta o Kosovu važan i za stavove drugih arapskih zemalja.

Poziciju „zamrznutog priznanja” zauzela je još jedna afrička zemlja, Gvineja Bisao, čime je broj država tog kontinenta koje „aktivno” priznaju takozvanu nezavisnost Kosova sveden na petnaest. Taj kontinent ima 54 države članice Ujedinjenih nacija, a kako je Dačić slavodobitno izjavio pre dve i po godine, pri kraju niza uspešno izdejstvovanih „otpriznanja” – dve trećine zemalja Afrike podržava Srbiju u očuvanju teritorijalne celovitosti. On je tada naveo da „slobodarski duh i borba za pravdu i pravičnost u međunarodnim odnosima često izostaju u savremenom svetu, ali da su afričke zemlje prepoznale borbu koju Srbija vodi za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta”.

Ako se uzme u obzir da je Priština, prema njenom zvaničnom sajtu, otvorila ambasadu samo u Senegalu, a da nijedna afrička država nema svoje diplomatsko predstavništvo na Kosovu, onda je upitno i to koliko su zaista „aktivna” priznanja pomenutih 15 afričkih država (od kojih su najveće Libija, Niger, Tanzanija, Čad i Mauritanija). Više od polovine zemalja koje su povukle priznanje Kosova takođe su sa Crnog kontinenta.

Objašnjavajući ove činjenice, Nemanja Starović, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, ističe za „Politiku” da je „odnos afričkih država prema jednostrano proglašenoj nezavisnosti KiM uslovljen, pre svega, poštovanjem prema Republici Srbiji i željom da se tradicionalno prijateljstvo dalje unapređuje”. Osim toga, kako dodaje, mora se imati u vidu i to da su afričke države listom etnički veoma heterogene, a mnoge od njih se suočavaju sa manje ili više opasnim separatističkim pokretima. Iz tog razloga, države afričkog kontinenta polažu mnogo na poštovanje onih postulata međunarodnog javnog prava koji garantuju teritorijalni integritet i nepovredivost granica suverenih država.

„Kada, pak, govorimo o kampanji tzv. otpriznavanja, koja se s posebnim uspehom sprovodi upravo u Africi, može se zaključiti kako su afričke države na pravi način shvatile koliko opasan presedan predstavlja priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti, te da se posledice, sada već vidne na različitim delovima planete, mogu otkloniti jedino uklanjanjem prvobitnog presedana i povratkom na pređašnje stanje, uz punu posvećenost procesu političkog dijaloga kao jedinog načina za rešavanje statusnih pitanja”, ukazuje Starović.

I Danilo Babić, iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, ističe da „mnoge afričke zemlje imaju problema sa secesionizmom na svojoj teritoriji i tradicionalno su skeptične prema ideji promene granica, jer ukoliko bi se državne granice olako menjale, u celoj Africi bi nastupio haos”. Komentarišući poziciju većine država Afrike prema kosovskom problemu, kao i pitanje kako to da sponzori kosovske nezavisnosti – i oni sa Zapada i oni iz islamskog sveta – nisu imali veći uticaj na njih, Babić najpre pohvaljuje mukotrpan rad srpske diplomatije, naročito nakon 2012. godine, i uložen veliki napor da se objasni i obrazloži pozicija Srbije. Uz to, naravno, i da se razjasni da takozvana nezavisnost Kosova nije nastavak dekolonijalne borbe, već stvaranje marionetske kvazidržave koja je nastala kao plod agresije i kršenja međunarodnog prava.

„Uprkos uvreženom mišljenju, većina afričkih zemalja, ipak, ima snage da se odupre ponekad vrlo snažnim pritiscima kolektivnog Zapada. Bez obzira na siromaštvo, preovlađujuća većina afričkih zemalja je pokazala da ima svoj stav i dostojanstvo u međunarodnim odnosima”, ocenjuje on. Kako objašnjava za naš list, vladajuće elite u afričkim zemljama i dalje pamte kakvu su podršku dobile iz Beograda u borbi za vlastitu nezavisnost i nakon toga. A činjenicu da je Beograd percipiran kao iskreni prijatelj afričkih zemalja potvrdio je i egipatski predsednik tokom svoje posete. „Takođe, ne bi trebalo zanemariti ni jačanje uticaja naših tradicionalnih prijatelja, Kine i Rusije, na afričkom kontinentu”, napominje Babić.

Primećuje i da najviše „priznavača” Kosova dolazi iz regiona Zapadne Afrike koji je tradicionalno pod velikim pritiskom bivše metropole, i (ili) pod uticajem kapitala iz onog dela arapskog sveta koji podržava Prištinu. „Sa nekim afričkim zemljama se nije dovoljno razgovaralo zbog nedostatka diplomatsko-konzularnih predstavništava. Osim toga, pojedine afričke države radi očuvanja doslednosti, naš narod bi rekao tvrdoglavo, ne žele da priznaju grešku i povuku priznanje takozvane nezavisnosti Kosova”, ističe Babić. On je, međutim, siguran da je broj „pasivnih priznavača” Kosova veći od onog koji se pominje (Vučić je nedavno saopštio da Srbija u džepu ima još pet povučenih priznanja i da će to objaviti „kada to bude najpametnije”) i da će u narednom talasu „otpriznavanja” sigurno biti i neka afrička država.

Na kontinentu budućnosti 14 srpskih ambasada

Odnose Srbije sa afričkim državama krasi tradicionalno prijateljstvo, koje seže iz vremena borbe afričkih naroda za oslobođenje i zbacivanje jarma kolonijalizma, a što je naša država zdušno podržavala, baš kao i napore za ubrzanim ekonomskim razvojem kontinenta, podseća Nemanja Starović. Ta saradnja je dosegla svoje vrhunce u decenijama tokom kojih je Jugoslavija predvodila Pokret nesvrstanih zemalja, kojem afričke države listom pripadaju. „Iako se mnogo toga promenilo u poslednjih 30 godina, mi smo uspeli da održimo svoje diplomatsko prisustvo u Africi, pa tako danas Republika Srbija poseduje 14 ambasada širom ’kontinenta budućnosti’, kako se Afrika sasvim razložno naziva, dok recimo sve republike bivše Jugoslavije imaju tek četiri zbirno”, ističe Starović.