Igranka bez prestanka

„Deda i otac bili u zatvoru pod jednim totalitarnim režimom, ja izudarana pod drugim režimom, pucali na mene i Hrvati i muslimani i Srbi i Albanci i NATO... Uopšte, igranka bez prestanka”. Ovo su reči četrdesetpetogodišnje prevoditeljke, zabeležene na jednoj od radionica Asocijacije Zajednička akcija za istinu i pomirenje (Asocijacija ZAIP), koja je održana pre godinu dana u Vranjskoj Banji. Reči ove žene nisu me iznenadile. U trenutku sam imala utisak da sam ih negde i nekada, istina nešto drugačije formulisane, već čula. Setila sam se. Beograd, 1993. godine. Zajedno sa nekoliko koleginica već mesecima pružam psihosocijalnu podršku izbeglicama i drugim žrtvama rata. Te večeri (jesen, kiša rominja, grad siv, siromašan, opustošen, devize i benzin se prodaju na ulici...) vraćam se sa koleginicom sa kojom razgovaram o upravo završenom grupnom sastanku sa izbeglicama iz Hrvatske. U trenutku dok ona govori o ponašanju nekih članova grupe, prekidam je pitanjem: „Da li ti je nekada palo na pamet da se Drugi svetski rat, ustvari, nikada nije završio?”. Ona za trenutak zastaje, a po njenom umornom smešku znam da me je razumela. Skoro istovremeno obe se prisećamo priče koju je te večeri ispričala sredovečna žena, izbeglica iz Hrvatske.

S. M.je rođena i odrasla u jednom selu u Hrvatskoj. Njeno selo, etnički potpuno čisto, bilo je okruženo selima nastanjenim, uglavnom, hrvatskim življem. Osnovna škola, koju je S. M., pohađala bila je u selu do kojeg je bilo jedino moguće stići prolaskom kroz hrvatsko selo. Svaki odlazak u školu, a naročito povratak kući, po mraku, izazivali su kod S. M., kao i kod druge srpske dece, brojne strahove. S. M. je verovala da će se iznenada tu, iza ograde ili iza nekog drveta pojaviti ustaše koje će im činiti sva ona zlodela o kojima su im, u zimskim noćima, pored vatre, pričali stariji. „Sa tim smo svi živeli, sa tim smo odrastali i znali smo da je samo pitanje vremena kada će se to ponoviti”, završila je S.M. svoju ispovest.

Iako je na reprizu zlodela trebalo čekati pola stoleća, ona su se, ipak, dogodila. Sada je jasno da kreatori i inspiratori rata nisu baš imali težak posao. Bilo je samo potrebno da se u Srbiji jednog jutra svi Hrvati u sredstvima javnog informisanja počnu nazivati ustašama, a svi Srbi u Hrvatskoj četnicima i... igranka je već započinjala. Za sve ostalo pobrinulo se kolektivno pamćenje.

Burna istorija Balkana i Srbije često se poredi sa kućom, koju je neko, sasvim neoprezno, sazidao na raskrsnici mnogih puteva i ostavio je tu da kroz nju stalno struje vetrovi koji su ponekad toliko jaki da sam opstanak kuće dovode u pitanje. Zbog toga je kuća već prilično oštećena, trošnog krova i rasklimatanih zidova. Ponekad, kad vetar utihne, stanovnici pokušavaju da poprave kuću. Međutim, tek tada nastaju problemi. Da li početi od plafona ili od zidova? Koji građevinski materijal koristiti? Ko to zna najbolje? Da li je važnije živeti u stabilnoj i čvrstoj kući ili stalno odmeravati snage sa olujama, ciklonima, uraganima? Da li su oni koji žele da poprave kuću kukavice i izdajnici? Konačno, zašto i popravljati kuću, kada se u sudarima sa vetrovima čeličimo i postajemo jači? Zar to već nije opisano u junačkim pesmama i zar o tome i danas ne govore neki političari, bioenergetičari i beli magovi?

Jedna relativno nova oblast primenjene psihologije („psihologija nesreća”) bavi se upravo stanovnicima onih kuća koje su godinama na udaru vetrova. Njih, u toj novoj grani psihologije, nazivaju zajednicama preživelih. Ove zajednice čine ljudi kojima je tokom više generacija postalo blisko iskustvo ratnih nesreća, razaranja i brojnih emocionalnih gubitaka. Međutim, u takvim zajednicama proces tugovanja i zaceljivanja rana ne odvija se prirodnim tokom. Umesto da tuguju i prihvataju svoju žalost kao i žalost onih drugih i na taj način započnu proces pomirenja sa sobom i drugima, ljudi u zajednicama preživelih razvijaju posebne oblike komplikovanog ili patološkog tugovanja. Na primer, tugovanje postaje hronično i traje godinama (ništa nam se ne mili, život otaljavamo umesto da ga živimo, ravnodušni smo prema svemu u nama i oko nas), ili se tuga odlaže (ne suočavamo se sa gubicima, ne dozvoljavamo sebi da započnemo i završimo proces tugovanja) ili se prikriva i maskira ljutnjom i potrebom za osvetom (umesto da tugujemo i kroz tugu se približimo „onim drugima” koji oplakuju sopstvene gubitke, mi se samo bavimo prebrojavanjem gubitka i time kao da već pripremamo teren za konačno svođenje računa). Zbog takvog odnosa prema gubicima unutrašnji svet stanovnika zajednice preživelih ostaje zauvek zarobljen bolnim sećanjima koja su odmah spremna da vaskrsnu čim spoljašnje okolnosti to dozvole. Jedini lek je započinjanje procesa prepoznavanja i priznavanje sopstvene patnje kao i patnje onih drugih sa kojima smo, zajedno, sve te nesreće i proizvodili.

Profesor univerziteta,
specijalista za kliničku psihologiju