Игранка без престанка

„Деда и отац били у затвору под једним тоталитарним режимом, ја изударана под другим режимом, пуцали на мене и Хрвати и муслимани и Срби и Албанци и НАТО... Уопште, игранка без престанка”. Ово су речи четрдесетпетогодишње преводитељке, забележене на једној од радионица Асоцијације Заједничка акција за истину и помирење (Асоцијација ЗАИП), која је одржана пре годину дана у Врањској Бањи. Речи ове жене нису ме изненадиле. У тренутку сам имала утисак да сам их негде и некада, истина нешто другачије формулисане, већ чула. Сетила сам се. Београд, 1993. године. Заједно са неколико колегиница већ месецима пружам психосоцијалну подршку избеглицама и другим жртвама рата. Те вечери (јесен, киша ромиња, град сив, сиромашан, опустошен, девизе и бензин се продају на улици...) враћам се са колегиницом са којом разговарам о управо завршеном групном састанку са избеглицама из Хрватске. У тренутку док она говори о понашању неких чланова групе, прекидам је питањем: „Да ли ти је некада пало на памет да се Други светски рат, уствари, никада није завршио?”. Она за тренутак застаје, а по њеном уморном смешку знам да ме је разумела. Скоро истовремено обе се присећамо приче коју је те вечери испричала средовечна жена, избеглица из Хрватске.

С. М.је рођена и одрасла у једном селу у Хрватској. Њено село, етнички потпуно чисто, било је окружено селима настањеним, углавном, хрватским живљем. Основна школа, коју је С. М., похађала била је у селу до којег је било једино могуће стићи проласком кроз хрватско село. Сваки одлазак у школу, а нарочито повратак кући, по мраку, изазивали су код С. М., као и код друге српске деце, бројне страхове. С. М. је веровала да ће се изненада ту, иза ограде или иза неког дрвета појавити усташе које ће им чинити сва она злодела о којима су им, у зимским ноћима, поред ватре, причали старији. „Са тим смо сви живели, са тим смо одрастали и знали смо да је само питање времена када ће се то поновити”, завршила је С.М. своју исповест.

Иако је на репризу злодела требало чекати пола столећа, она су се, ипак, догодила. Сада је јасно да креатори и инспиратори рата нису баш имали тежак посао. Било је само потребно да се у Србији једног јутра сви Хрвати у средствима јавног информисања почну називати усташама, а сви Срби у Хрватској четницима и... игранка је већ започињала. За све остало побринуло се колективно памћење.

Бурна историја Балкана и Србије често се пореди са кућом, коју је неко, сасвим неопрезно, сазидао на раскрсници многих путева и оставио је ту да кроз њу стално струје ветрови који су понекад толико јаки да сам опстанак куће доводе у питање. Због тога је кућа већ прилично оштећена, трошног крова и расклиматаних зидова. Понекад, кад ветар утихне, становници покушавају да поправе кућу. Међутим, тек тада настају проблеми. Да ли почети од плафона или од зидова? Који грађевински материјал користити? Ко то зна најбоље? Да ли је важније живети у стабилној и чврстој кући или стално одмеравати снаге са олујама, циклонима, ураганима? Да ли су они који желе да поправе кућу кукавице и издајници? Коначно, зашто и поправљати кућу, када се у сударима са ветровима челичимо и постајемо јачи? Зар то већ није описано у јуначким песмама и зар о томе и данас не говоре неки политичари, биоенергетичари и бели магови?

Једна релативно нова област примењене психологије („психологија несрећа”) бави се управо становницима оних кућа које су годинама на удару ветрова. Њих, у тој новој грани психологије, називају заједницама преживелих. Ове заједнице чине људи којима је током више генерација постало блиско искуство ратних несрећа, разарања и бројних емоционалних губитака. Међутим, у таквим заједницама процес туговања и зацељивања рана не одвија се природним током. Уместо да тугују и прихватају своју жалост као и жалост оних других и на тај начин започну процес помирења са собом и другима, људи у заједницама преживелих развијају посебне облике компликованог или патолошког туговања. На пример, туговање постаје хронично и траје годинама (ништа нам се не мили, живот отаљавамо уместо да га живимо, равнодушни смо према свему у нама и око нас), или се туга одлаже (не суочавамо се са губицима, не дозвољавамо себи да започнемо и завршимо процес туговања) или се прикрива и маскира љутњом и потребом за осветом (уместо да тугујемо и кроз тугу се приближимо „оним другима” који оплакују сопствене губитке, ми се само бавимо пребројавањем губитка и тиме као да већ припремамо терен за коначно свођење рачуна). Због таквог односа према губицима унутрашњи свет становника заједнице преживелих остаје заувек заробљен болним сећањима која су одмах спремна да васкрсну чим спољашње околности то дозволе. Једини лек је започињање процеса препознавања и признавање сопствене патње као и патње оних других са којима смо, заједно, све те несреће и производили.

Професор универзитета,
специјалиста за клиничку психологију