Opasni otpad završava u običnim kontejnerima

Daljinski od televizora, pa onaj kojim se menjaju kanali, zidni sat, većina interaktivnih dečjih igračaka – samo su neki od predmeta za koje su nam neophodne baterije. I za svaki od njih potrebna su bar dva komada. Istraživanja pokazuju da u proseku svaki građanin godišnje potroši oko kilogram baterija. A od oko 600 tona, koliko se u istom periodu proda, samo 17 tona baterija se reciklira. To je jako malo, a razlog je nepostojanje infrastrukture za odlaganje istrošenih baterija, objašnjava za „Politiku” Sanja Knežević Mitrović, menadžerka za regulatornu reformu u NALED-u.

– Da bi građani bili motivisani da pravilno odlažu ovaj opasan otpad treba im omogućiti da što brže i jednostavnije stignu do mesta na kojem to mogu da učine. Ali ima i još nešto, sakupljačka mreža nije razvijena jer država ne daje podsticajna sredstva operaterima za izvoz ovog otpada. Postoji nekoliko ritejl kompanija koje to rade o svom trošku u okviru društveno odgovornog poslovanja – kaže Sanja Knežević Mitrović.

Kako u Srbiji ne postoji postrojenje za reciklažu baterija, kompanije moraju da plate četiri evra po kilogramu kako bi se u inostranstvu one pravilno tretirale. Toliko bi koštalo i bilo kog savesnog građanina kada bi pozvao firmu koja se bavi sakupljanjem i transportom da joj preda istrošene baterije. A u celoj zemlji ovo radi – samo jedna firma.

– I na to se odrazila činjenica da nisu predviđeni nikakvi podsticaji, a oni su izostali jer u Srbiji ne postoji postrojenje za reciklažu. Da postoji, država bi pomagala i sakupljanje baterija. Međutim, slučaj sa sijalicama nam pokazuje da ni to nije dovoljno. U našoj zemlji postoji reciklažni centar koji bi mogao da reciklira četiri puta više sijalica nego što je godišnji prosek. Dok se na srpsko tržište godišnje plasira između 70 i 100 tona sijalica, reciklira se samo od pet do 10 odsto. Tako dolazimo do zaključka da je recept za podizanje stope reciklaže ovog opasnog otpada dobra zakonska regulativa, ali i razvijena infrastruktura za njegovo odlaganje – pojašnjava Sanja Knežević Mitrović.

Naša sagovornica podseća da je početkom godine donet Program upravljanja otpadom za period 2022–2031, koji predviđa rešavanje ovih problema uspostavljanjem 169 reciklažnih dvorišta širom Srbije. U praksi to znači da će svaka opština imati jedno ili dva mesta na kojem će se odlagati otpad kojem nije mesto u običnim kontejnerima: onaj kabasti, iskorišćena elektronska i električna oprema, otpadno ulje… I, naravno, baterije i sijalice.

Dok je kod baterija ljudima već na oko jasno da je reč o opasnom otpadu, svest o štetnosti sijalica nije toliko razvijena. A obe nose, ako se nepropisno odlože, rizik po zdravlje i životnu sredinu. Sijalica sadrži otrovnu živu, a baterije još i olovo i kadmijum.

– Nikako ne bi trebalo da ih bacamo u kontejnere. Teški metali ostavljaju teške posledice i na ljude i na okruženje, jer razgradnjom odlaze u zemlju i u podzemne vode. A ako završe na deponiji koja, svedoci smo da se to dešava, može da se zapali, teški metali će u vidu čestica dospeti u vazduh – pojašnjava naša sagovornica zašto su baterije i sijalice u kategoriji opasnog otpada.

NALED je, u saradnji s Gizom i privatnim partnerima, pokrenuo projekat „Povećanje stope reciklaže za baterije i sijalice” u okviru kog su na 13 fakulteta Beogradskog univerziteta postavljene posude za odlaganje starih baterija i sijalica. Takođe, ovoj akciji su se pridružili grad Kragujevac i beogradska opština Stari grad.