Oпасни отпад завршава у обичним контејнерима

Даљински од телевизора, па онај којим се мењају канали, зидни сат, већина интерактивних дечјих играчака – само су неки од предмета за које су нам неопходне батерије. И за сваки од њих потребна су бар два комада. Истраживања показују да у просеку сваки грађанин годишње потроши око килограм батерија. А од око 600 тона, колико се у истом периоду прода, само 17 тона батерија се рециклира. То је јако мало, а разлог је непостојање инфраструктуре за одлагање истрошених батерија, објашњава за „Политику” Сања Кнежевић Митровић, менаџерка за регулаторну реформу у НАЛЕД-у.

– Да би грађани били мотивисани да правилно одлажу овај опасан отпад треба им омогућити да што брже и једноставније стигну до места на којем то могу да учине. Али има и још нешто, сакупљачка мрежа није развијена јер држава не даје подстицајна средства оператерима за извоз овог отпада. Постоји неколико ритејл компанија које то раде о свом трошку у оквиру друштвено одговорног пословања – каже Сања Кнежевић Митровић.

Како у Србији не постоји постројење за рециклажу батерија, компаније морају да плате четири евра по килограму како би се у иностранству оне правилно третирале. Толико би коштало и било ког савесног грађанина када би позвао фирму која се бави сакупљањем и транспортом да јој преда истрошене батерије. А у целој земљи ово ради – само једна фирма.

– И на то се одразила чињеница да нису предвиђени никакви подстицаји, а они су изостали јер у Србији не постоји постројење за рециклажу. Да постоји, држава би помагала и сакупљање батерија. Међутим, случај са сијалицама нам показује да ни то није довољно. У нашој земљи постоји рециклажни центар који би могао да рециклира четири пута више сијалица него што је годишњи просек. Док се на српско тржиште годишње пласира између 70 и 100 тона сијалица, рециклира се само од пет до 10 одсто. Тако долазимо до закључка да је рецепт за подизање стопе рециклаже овог опасног отпада добра законска регулатива, али и развијена инфраструктура за његово одлагање – појашњава Сања Кнежевић Митровић.

Наша саговорница подсећа да је почетком године донет Програм управљања отпадом за период 2022–2031, који предвиђа решавање ових проблема успостављањем 169 рециклажних дворишта широм Србије. У пракси то значи да ће свака општина имати једно или два места на којем ће се одлагати отпад којем није место у обичним контејнерима: онај кабасти, искоришћена електронска и електрична опрема, отпадно уље… И, наравно, батерије и сијалице.

Док је код батерија људима већ на око јасно да је реч о опасном отпаду, свест о штетности сијалица није толико развијена. А обе носе, ако се непрописно одложе, ризик по здравље и животну средину. Сијалица садржи отровну живу, а батерије још и олово и кадмијум.

– Никако не би требало да их бацамо у контејнере. Тешки метали остављају тешке последице и на људе и на окружење, јер разградњом одлазе у земљу и у подземне воде. А ако заврше на депонији која, сведоци смо да се то дешава, може да се запали, тешки метали ће у виду честица доспети у ваздух – појашњава наша саговорница зашто су батерије и сијалице у категорији опасног отпада.

НАЛЕД је, у сарадњи с Гизом и приватним партнерима, покренуо пројекат „Повећање стопе рециклаже за батерије и сијалице” у оквиру ког су на 13 факултета Београдског универзитета постављене посуде за одлагање старих батерија и сијалица. Такође, овој акцији су се придружили град Крагујевац и београдска општина Стари град.