Agnes u potrazi za očevom tajnom

Čačak – Sedeći pod kalemljenim glogom u Ljubiću, koji zna lepo da se rascveta u proleće, Agnes Urošević (44) pokušavala je da bolje upozna svoju „polupostojbinu”. Doputovala je na dva dana kod očeve sestre Ljubinke Radošević (71) da bi srela familiju i otkrila štogod o razlozima tišine u koju se često povlačio njen otac Božidar Urošević (1931–2006).

– Tata nije voleo da priča o svom zavičaju, zbog nečega mu je bilo bolno. Ćutljiv, nije govorio ni o sebi, a mislim da je imao neku muku – pripoveda za „Politiku” ova Francuskinja, dodajući da je likom kombinacija svoje majke Denize i očeve stare Desanke.

Agnes rečito niže očev životopis koji sliči biografijama mnogih prebega iz komunizma na Zapad, u Evropi pedesetih. 

– Iz Jugoslavije je pobegao 1954, preko šuma i planina, i došao u Antib. Za početak, skrasio se u gradiću Žuan le Pins, preživljavao kao konobar i spavao po kolima. Sva su bila otključana, jer se onda nije kralo – kaže Francuskinja koja je završila masters na pravima.

Neke stvari, ipak, doznala je tek sad:

– Otac mi je često pokazivao zvezde, pa sam mislila da je studirao astronomiju. Zbog toga sam otišla u vašu opservatoriju na Zvezdari, da bih se raspitala. Tamo su me, srećom, uputili na pravu adresu, kod profesora filozofije iz Čačka Aleksandra Jovanovića. On je drugovao sa mojim ocem i zna da je Božidar studirao matematiku u Beogradu kad se odlučio na beg.

Francuskinja misli da je glavni razlog bekstva bila vojska. Božidareva porodica iz Donje Trepče kod Čačka bila je veoma pobožna pa je zbog toga on, iako student, regrutovan za običnog vojnika što ga je, može biti, povredilo.

– Božidar i Deniza upoznali su se 1960. u Parizu, u kafeu „Kupol” kod Monparnasa, sastajalištu intelektualaca, uzeli se i živeli u Lizijeu u Normandiji. Tu je majka bila upravnik škole, dok je otac radio za računarsku kompaniju Aj-Bi-Em.

Urošević je dobio francusko državljanstvo 1981. i njegova kći misli da je u duši bio Francuz. Agnes nije udata i ostala je Urošević, ali se seća da je kao dete, na početku svake školske godine, pred celim razredom morala da objašnjava otkuda joj to prezime, pošto u Normandiji tih godina nije bilo stranaca. Ima rođenog brata Nikolu čije je ime pomirilo srpskog oca i francusku majku. On živi u jednom selu kod Lizijea, sa ženom i četvoro dece koja, dedi nalik, vole istoriju. Agnes priča da je Božidar bolje poznavao francusku prošlost nego Deniza i njen brat:

– Jednom, zbog politike, tata je bio uhapšen i proveo noć u zatvoru. Za vreme studentskih protesta u Francuskoj, 1968. godine, policija kod Lizijea zaustavila ga je pošto joj je bio sumnjiv, likom podsećajući na Danijela Kon-Bendita, lidera studentskih protesta.

Posle „dva srpska dana” kod tetke u Ljubiću, gde se družila sa Ljubinkinom snahom Zagorkom i njenom decom Jelenom i Stefanom, Agnes se vratila u svoju prvu postojbinu, ne rekavši da li je rešila zagonetku očevog ćutanja. To će čuvati za sebe kao i otac svoju tajnu. Krv nije voda. Ali, poverila nam je drugu odgonetku: ovaj dolazak u Srbiju osmislio je njen poznanik, koji radi u Bazelu kao lekar i rezervista je u jedinici NATO-a. Rodom je sa Uba i zove se – Dragan Urošević.