Агнес у потрази за очевом тајном

Чачак – Седећи под калемљеним глогом у Љубићу, који зна лепо да се расцвета у пролеће, Агнес Урошевић (44) покушавала је да боље упозна своју „полупостојбину”. Допутовала је на два дана код очеве сестре Љубинке Радошевић (71) да би срела фамилију и открила штогод о разлозима тишине у коју се често повлачио њен отац Божидар Урошевић (1931–2006).

– Тата није волео да прича о свом завичају, због нечега му је било болно. Ћутљив, није говорио ни о себи, а мислим да је имао неку муку – приповеда за „Политику” ова Францускиња, додајући да је ликом комбинација своје мајке Денизе и очеве старе Десанке.

Агнес речито ниже очев животопис који сличи биографијама многих пребега из комунизма на Запад, у Европи педесетих. 

– Из Југославије је побегао 1954, преко шума и планина, и дошао у Антиб. За почетак, скрасио се у градићу Жуан ле Пинс, преживљавао као конобар и спавао по колима. Сва су била откључана, јер се онда није крало – каже Францускиња која је завршила мастерс на правима.

Неке ствари, ипак, дознала је тек сад:

– Отац ми је често показивао звезде, па сам мислила да је студирао астрономију. Због тога сам отишла у вашу опсерваторију на Звездари, да бих се распитала. Тамо су ме, срећом, упутили на праву адресу, код професора филозофије из Чачка Александра Јовановића. Он је друговао са мојим оцем и зна да је Божидар студирао математику у Београду кад се одлучио на бег.

Францускиња мисли да је главни разлог бекства била војска. Божидарева породица из Доње Трепче код Чачка била је веома побожна па је због тога он, иако студент, регрутован за обичног војника што га је, може бити, повредило.

– Божидар и Дениза упознали су се 1960. у Паризу, у кафеу „Купол” код Монпарнаса, састајалишту интелектуалаца, узели се и живели у Лизијеу у Нормандији. Ту је мајка била управник школе, док је отац радио за рачунарску компанију Ај-Би-Ем.

Урошевић је добио француско држављанство 1981. и његова кћи мисли да је у души био Француз. Агнес није удата и остала је Урошевић, али се сећа да је као дете, на почетку сваке школске године, пред целим разредом морала да објашњава откуда јој то презиме, пошто у Нормандији тих година није било странаца. Има рођеног брата Николу чије је име помирило српског оца и француску мајку. Он живи у једном селу код Лизијеа, са женом и четворо деце која, деди налик, воле историју. Агнес прича да је Божидар боље познавао француску прошлост него Дениза и њен брат:

– Једном, због политике, тата је био ухапшен и провео ноћ у затвору. За време студентских протеста у Француској, 1968. године, полиција код Лизијеа зауставила га је пошто јој је био сумњив, ликом подсећајући на Данијела Кон-Бендита, лидера студентских протеста.

После „два српска дана” код тетке у Љубићу, где се дружила са Љубинкином снахом Загорком и њеном децом Јеленом и Стефаном, Агнес се вратила у своју прву постојбину, не рекавши да ли је решила загонетку очевог ћутања. То ће чувати за себе као и отац своју тајну. Крв није вода. Али, поверила нам је другу одгонетку: овај долазак у Србију осмислио је њен познаник, који ради у Базелу као лекар и резервиста је у јединици НАТО-а. Родом је са Уба и зове се – Драган Урошевић.