Još nešto o Dejanu Medakoviću

Istoričar umetnosti, književnik i akademik Dejan Medaković rođen je u Zagrebu 1922, a umro je 2008. u Beogradu. Tim povodom Srpska akademija nauke i umetnosti organizovala je sećanje na svog predsednika, 1. jula 2022. godine u svečanoj sali SANU, gde se okupio veliki broj prijatelja poštovalaca njegovog lika i dela.

O njemu su govorili predsednik SANU prof. dr Vlada Kostić, izaslanik patrijarha Porfirija prof. Vladimir Vukašinović, akademik Vasilije Krestić i prof. dr Boško Suvajdžić. Tom prilikom prikazan je film o akademiku Dejanu Medakoviću u režiji moje malenkosti.

Na godišnjicu njegovog rođenja, 7. jula simbolično se vratio u Sremske Karlovce u kojima je svojevremeno završio gimnaziju. Njegova ljubav prema ovom gradu bila je velika.

Medakoviću u čast, u biblioteci „Branko Radičević” svečano je otvorena spomen-soba koja sadrži više od 1.600 knjiga. Sve te knjige biblioteci je poklonio njegov sin Pavle Medaković.

U Karlovačkoj gimnaziji održana je svečanost uz prisustvo velikog broja zvanica iz Beograda, Novog Sada i drugih gradova. U svečanoj besedi pod naslovom „Renesansni čovek baroknog duha”, direktor Sremskokarlovačkog arhiva SANU dr Žarko Dimić, govorio je da akademik Medaković pripada jednoj od najuglednijih srpskih porodica, koja je u kontinuitetu od nekoliko vekova ostavila dubok trag u srpskoj kulturi, politici, nauci i umetnosti.

Najistaknutiji izdanci Medakovića su Danilo, Bogdan i Dejan, koji je u svom pogledu jedinstvena i fascinantna ličnost kakvu bi poželeo svaki narod.

Zoran Kolundžija, direktor IK „Prometej”, koja je od 1997. do danas objavila ili reizdala 38 Medakovićevih naslova, podsetio je da je u Sremskim Karlovcima 11. avgusta 2008. godine uz saglasnost porodice i sa blagoslovom vladike Vasilija, ustanovljena književna nagrada „Dejan Medaković”, koju ova kuća dodeljuje autorima za negovanje kulture sećanja.

Često je akademik Medaković isticao da se srpski narod mora sabrati i razabrati. Svojim impozantnim stvaralaštvom pokazao je da je najvažnije biti odan svome narodu, njegovoj kulturi te afirmaciji i povezivanju te kulture sa svetom. Za svoj opus dobio je visoka priznanja u svojoj državi, ali i u Austriji, Nemačkoj i Mađarskoj.

O Medakovićevom životu i radu, koji je ostavio dubok trag i kao predsednik SANU 1998–2003, i o tome da je u Vukovoj zadužbini predsedavao 17 godina, 1991–2008, govorio je prof. dr Boško Suvajdžić, aktuelni predsednik Vukove zadužbine, Aleksandar Stojkečić gradonačelnik Sremskih Karlovaca.

U okviru manifestacije prikazan je i kratki film o Medakoviću, koji je pozdravljen gromkim aplauzom.

U Sremskim Karlovcima Medaković je dobio bistu i ulicu. Ispred gimnazije stajaće bista jednog od njenih najslavnijih đaka. Autor biste je čuveni makedonski vajar Tome Serafimovski.

Dejan Medaković je bio obrazovan i kao dečko sa ocem bio je u Beču, govorio je nekoliko jezika, imao je veliku biblioteku i svestrano obrazovanje. Imao je evropske manire, širinu duha. Bio je živa enciklopedija, odskakao je od mnogih savremenika, zbog toga su ga držali na distanci.

Sa akademikom Medakovićem su me upoznali i zbližili sa njim dr Snežana i akademik Vladimir Kanjuh. Predložim mu da snimim film o njemu. Predlog prihvati. Snimao sam ga u Sremskim Karlovcima gde je išao u gimnaziju, u akademiji i kod njega u stanu.

U Karlovcima sam ga snimao u gimnaziji koju je pohađao, u učionici u kojoj je nekad sedeo, prepunoj današnjih đaka. Zatim sam snimao u stanu u kome je kao đak živeo. Scena je bila potresna, kad je ušao u njega. Suze su mu lile kao kiša.

Uveče idemo u manastir Krušedol da snimimo igumana Damaskina, Dejanovog prijatelja. U manastir ulazim i zatičem monahinju i kažem joj da je došao akademik Medaković kod Damaskina. – On je legao da spava. Molim vas recite mu da je došao akademik Medaković. Vraća se i kaže mi: „Uđite, sad će on da ustane.”

U manastir ulazi ekipa i Dejan. Mati nas posluži manastirskom rakijom. Dolazi Damaskin i pita Dejana: – Jesi li još glavni u akademiji. – Nisam! – Zašto? –Izdali su me. Na to mu Damaskin odgovara: – I Isusa su izdali! – Isusa je izdao jedan čovek, a mene je izdalo pola akademije.

Akademika Medakovića kao student prvi put video sam u Knez Mihailovoj u društvu Ive Andrića. Bio je to doživljaj i za prisutne građane. I to da dva velikana šetaju zajedno. Još veće iznenađenje je bilo kad me je akademik Medaković pozvao u svoj stan da budem njegov gost. Tom prilikom me je upoznao sa suprugom Verom, profesorkom klavira i pijanistkinjom, kao i sa sinom Pavlom, dirigentom Vojnog orkestra „Stanislav Binički”.

Ušao sam u porodicu koja je bila nadarena posebnim umetničkim i muzičkim vrednostima.

Akademika Medakovića sam doživljavao kao jednog od najvećih srpskih velikana. U stanu, sasvim druga priča, jednostavan, prijatan i vrlo interesantan, a uz to duhovit, imitator, voli šalu, priču, viceve, kako je sanjao čudan san.

– Pita ga Sveti Petar šta više voli da mu uzme, noge ili pamet. A on bez razmišljanja kaže – noge.

Tadašnji predsednik Srbije Ivan Stambolić dao je nalog akademiji da kao naučna ustanova napravi elaborate kako bi se zemlja izvukla iz krize, što je podržala i crkva. Mi smo to shvatili ozbiljno i svako je hteo da na svoj način da svoje viđenje.

U jednom razgovoru sa Dejanom, objasnio mi je da je bilo više učesnika, Krestić, Kanazir, on i drugi.

– Ja to ne znam kako su ti materijali dospeli u javnost. I on smatra da je neko od prisutnih novinara na neki način došao do tih pisanija. Kada je to javnost saznala došlo je do polemike, ko je tu sve pisao, ko je to mogao objaviti.

Zanimljiva je jedna malo poznata anegdota iz 1986. godine povodom afere „Mamorandum”. Danima kada je taj nezavršeni tekst nelegalno završio u jednim dnevnim novinama u kojima je objavljen, krenula je lavina napada na SANU. U tim napadima su se utrkivali i dokazivali svoju partijsku lojalnost mnogi verni partijski kadrovi, komiteti. Svečana proslava stogodišnjice osnivanja SANU dovedena je ozbiljno u pitanje, a njena diskreditacija preko sredstava javnog informisanja bila je svakodnevna. Kao „neposlušnoj” budžetskoj ustanovi pod pretnjom da će se stogodišnjica proslave otkazati ako se ne ograde od teksta „Memoranduma”, država je preventivno uskratila i neophodna mesečna budžetska sredstva.

U takvoj uzavreloj atmosferi, tražeći najbolji mogući izlaz, Dejana je jednog dana u hodniku akademije zaustavila čistačica sa rečima: „Ne pristajte na ucenu, mi smo svi uz vas.” Bilo je to dirljivo priznanje rukovodećem timu SANU da je bez ikakvih argumenata optužena za „razbijanje” Jugoslavije. Na predlog Dejana, tadašnjeg generalnog sekretara SANU, sazvana je vanredna skupština na kojoj je tačka dnevnog reda bilo glasanje o pojedinačnom poverenju čelnicima SANU i celokupnom Predsedništvu. Pre samog glasanja, koje je inače kao i svako u akademiji bilo tajno, prisutnima se obratio drug Vukoje Bulatović, potpredsednik Predsedništva SR Srbije, s otvorenom pretnjom da ukoliko glasanje pokaže jedinstvo u odbrani spornog dokumenta, da se proslava stogodišnjice odlaže. I tako su tajnim glasanjem i maksimalnim brojem glasova akademici podržali svoje rukovodstvo, a kao posledica takve odluke bilo je otkazivanje stogodišnjice proslave.
Autor je reditelj
 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista