Sećanje na besmrtne junake i njihov podvig

Tekeriš, Loznica – Na Tekerišu, pored spomenika na kojem dominiraju reči: „Vaša dela su besmrtna” – obeležena je 108. godišnjica Cerske bitke. Po mnogo čemu Cerska bitka je bila prva: prvi trijumf srpske vojske nad moćnijim neprijateljem; prvi vazdušni susret jednog od tri srpska aviona sa okupatorom; prva bitka u Prvom svetskom ratu, koja je uznela ime male ponosne Srbije. Nadasve, prva pobeda saveznika u Velikom ratu koja je, samim tim, uticala i na ishod do tada najvećeg ratnog sukoba u istoriji civilizacije.

U ime državnih organa, venac na spomenik palim junacima položila je Darija Kisić, ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Poštu su odali i predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, gradova Loznice, Šapca i Krupnja, predstavnici udruženja za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije. U slavu i sećanje na jednu od najuzvišenijih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu, od Loznice do spomenika pešice je stigla kolona učesnika tradicionalnog „Cerskog marša”.

Ministarka Darija Kisić poručila je da svi Srbi danas treba da osećaju ogroman ponos jer su potomci onih kojima je otadžbina bila svetinja.

– Naši cerski junaci mogu biti spokojni, jer je današnja Srbija isto toliko hrabra, i jer je za nas, isto kao i pre 108 godina, ljubav prema otadžbini u srcu našeg bića – istakla je ministarka Kisić.

Austrougarska je tražila priliku da objavi rat Srbiji i Crnoj Gori. U prvoj deceniji 20. veka oružjem se zveckalo dva puta – 1906. godine, u Carinskom ratu, i dve godine kasnije, prilikom aneksije Bosne i Hercegovine. Bivajući spremna za rat, povod za napad našla je u Sarajevskom atentatu, na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, kada je ubijen njen prestolonaslednik Franc Ferdinand. Prema planovima Bečkog dvora, trebalo je brzo i efikasno napasti, a onda i osvojiti malenu Srbiju. Vojni stratezi su smatrali da će njihova moćna sila u svom naletu „doručkovati na Drini, ručati na Ceru, a večerati u Nišu”. Ovi planovi osvajača nisu se obistinili.

Austrougarske snage sa 285.000 vojnika i oficira i 3.000 konjanika napale su Srbiju u zoru, 12. avgusta 1914. godine, kada je Peta fon Frankova armija započela forsiranje Drine. Kada je srpskoj Vrhovnoj komandi postalo jasno da će težište napada biti na zapadu zemlje, regent Aleksandar Karađorđević i vojvoda Radomir Putnik naređuju prebacivanje snaga Druge armije na severozapad, kako bi ona napala bok neprijateljskih snaga koji je prodirao dolinom Jadra. Sukob srpske vojske sa Petom neprijateljskom armijom počeo je u noći između 14. i 15. avgusta. U naredna četiri dana srpski junaci osvojili su Trojanov i Kosanin grad na Ceru, potom i padine Iverka, sprečavajući na taj način prodiranje neprijateljske vojske ka Šapcu.

U potpunosti razbijena i demoralisana, austrougarska vojska panično je bežala tamo odakle je i došla, ka Bosni, samo sa jednim pitanjem: „Gde je Drina?”

Neprijatelj je povlačeći se sa Cera iza sebe ostavio veliki ratni plen. Prema austrougarskim izvorima, 23.000 vojnika izbačeno je iz stroja, što poginulih, što ranjenih; 4.500 vojnika je zarobljeno, izgubljena je i brojna ratna tehnika.

Nakon oslobođenja Šapca, 24. avgusta, Vrhovna komanda Srpske kraljevske vojske saopštila je da, osim zarobljenika, na teritoriji Kraljevine, nema neprijateljskih vojnika. Iako slabije opremljena, srpska vojska kroz ovu bitku išla je srcem, boreći se za slobodu svoje zemlje.

Velika pobeda srpske vojske na Ceru donela je generalu Stepi Stepanoviću čin vojvode.

U slavu srpskih junaka u Tekerišu, 28. juna 1928. godine, otkrivena je spomen-kosturnica. Sa vrha spomenika, veličanstvene kamene gromade, i danas motri bronzani orao raširenih krila sa lovorovim vencem u kljunu. Kao da čuva kosti cerskih junaka, 3.500 srpskih vojnika, pohranjenih u večnom zagrljaju sa neprijateljem – vojnicima Praškog puka.

Planina Cer po mnogo čemu je prirodni fenomen zapadne Srbije, ali ona ipak u svesti naroda najveće uporište ima u istoriji, po čuvenoj bici iz Prvog svetskog rata. Cer je mesto na kojem negujući kulturu sećanja ostajemo na istom opredeljenju sa našim precima – čuvajući slobodu koju su krvlju svojom izvojevali.