U Evropi bitka za svakog radnika

Britanci koji dele mišljenje većine tamošnjih privrednika, za nedostatak radne snage krive bregzit, dok u EU uzrok ovog problema vide u pandemiji virusa korona, tokom koje su pljuštali otkazi. Međutim, problem manjka kadra nije se pojavio iznenada, iako su ga pomenute dve pojave dodatno podgrejale. Živimo u dramatičnoj situaciji koja se dala predvideti i na koju je ukazivano i pre bregzita, kada se govorilo o „duboko ukorenjenom odbrambenom stavu prema pridošlicama”, automatizaciji, digitalizaciji i drugim trendovima koji su izazvali promene u zanimanjima i veštinama na tržištima rada. Ne treba zaboraviti najbitniju činjenicu – stagniranje plata za mnoge Evropljane i bahat odnos prema stručnoj radnoj snazi.

Pre korone, tačnije između 2000. i 2018. godine, zarade su rasle svega 0,9 odsto godišnje širom kontinenta, zbog čega su ljudi menjali profesije, usmeravali se na angažman sa skraćenim radnim vremenom i rad od kuće. Ovi trendovi su ubrzani pandemijom a još nije poznato kakav će uticaj imati efekti rata u Ukrajini. Kovid 19 izazvao je najteži šok za evropsku ekonomiju u poslednjih 75 godina ubrzavši postojeće nejednakosti unutar zemalja, kao i između obrazovanih i manje obrazovanih radnika.

Ljudi idu za boljim uslovima, a mladi radije postaju influenseri nego doktori i pravnici, dok obrazovani radije pokušavaju da razviju sopstveni biznis ili budu angažovani honorarno u nekoliko poslova nego da rade u firmama koje ih cene toliko da jedva krpe kraj s krajem. Nije novost da vlada nulto interesovanje osnovaca i srednjoškolaca za sijaset smerova i da je to trend koji godinama hara Evropom. Uprkos višegodišnjoj devastaciji kvalifikovanog kadra i još dužem procesu uništavanja srednje klase, najednom vlada sveopšte čuđenje istih aktera, prvenstveno političkih moćnika. Istovremeno ispred kojekakvih instituta privrede, industrijskih i trgovačkih komora, otvoreno govore da ovakav pristup nadležnih organa, kojima svaki radnik nije dobitak za zemlju, ozbiljno usporava ekonomiju i jedan je od najvećih opasnosti za poslovanje. Tako u anketi koju je nedavno sprovela nemačka Industrijska i trgovinska komora, koja zastupa interese više miliona preduzeća, čak 56 odsto firmi ima manjak radnika. U Nemačkoj, našem podneblju najprivlačnijem tržištu, kažu, ugroženo je bar 148 zanimanja. Poznato je da medicinski radnici napuštaju naše bolnice, ali fakultetski obrazovani građani Srbije i Balkana odlaze i da voze kamione, postavljaju klima uređaje, obavljaju molerske i građevinske radove, popravljaju Nemcima, Austrijancima, Šveđanima slavine i čuvaju im decu.

Nemačkom tržištu rada nedostaje makar pola miliona ljudi. Kvalifikovane radne snage manjka u svim privrednim granama. S najvećim izazovima suočavaju se u oblasti socijalnog rada, tačnije na onim poljima gde je za rešavanje problema potrebna ljudska podrška – u školama, radu s mladima, decom, savetovanju zavisnika, u staračkim domovima. Vaspitača i vaspitačica nedostaje rekordnih 20.000. Prazna su radna mesta elektrotehničara, fizioterapeuta, profesionalnih vozača, kuvara, njihovih pomoćnika, konobara, mašinovođa.

Koferi se gomilaju na aerodromima, ali ne samo u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Nema ko da ih pretovaruje ni u drugim evropskim državama u kojima su avio-kompanije tokom prve dve godine pandemije delile otkaze. Pandemija je prizemljila avione, a kada su letovi uspostavljeni kao nekada, najednom nedostaje stotine hiljada ljudi da održe sistem. Nedostatak zaposlenih redukovao je letove i broj putnika na amsterdamskim aerodromima, probleme imaju skandinavske, italijanske i francuske kompanije koje otkazuju letove. Manjka rukovodioca prtljagom, pilota, stjuardesa, obezbeđenja, a oni koji rade najavljuju štrajkove jer im plate smanjene tokom pandemije nisu vraćene na prethodni nivo. Vest da se aerodromi u Nemačkoj suočavaju s ozbiljnim nedostatkom osoblja, zbog čega razmišljaju o angažovanju iskusnog kadra iz Turske, koja ne može da priušti da izgubi osoblje, pogotovu u vreme turističke sezone, izazvala je lavinu u medijima koji su prenosili, navodno neistinitu vest, da se turskim radnicima nude plate i do 6.000 evra.

Naivnom bi ovo bilo dovoljno da poveruje da se napokon stvara ambijent u kojem se opet počinje poštovati i vrednovati znanje i uloga zaposlenog, pogotovu u sektorima bitnim za sveopšti društveni prosperitet. Međutim, u najboljem slučaju može se očekivati da će gorući problem saterati u ćošak sistem i primorati poslodavce da makar iz nužde obezbede bolje radne uslove.