У Европи битка за сваког радника

Британци који деле мишљење већине тамошњих привредника, за недостатак радне снаге криве брегзит, док у ЕУ узрок овог проблема виде у пандемији вируса корона, током које су пљуштали откази. Међутим, проблем мањка кадра није се појавио изненада, иако су га поменуте две појаве додатно подгрејале. Живимо у драматичној ситуацији која се дала предвидети и на коју је указивано и пре брегзита, када се говорило о „дубоко укорењеном одбрамбеном ставу према придошлицама”, аутоматизацији, дигитализацији и другим трендовима који су изазвали промене у занимањима и вештинама на тржиштима рада. Не треба заборавити најбитнију чињеницу – стагнирање плата за многе Европљане и бахат однос према стручној радној снази.

Пре короне, тачније између 2000. и 2018. године, зараде су расле свега 0,9 одсто годишње широм континента, због чега су људи мењали професије, усмеравали се на ангажман са скраћеним радним временом и рад од куће. Ови трендови су убрзани пандемијом а још није познато какав ће утицај имати ефекти рата у Украјини. Ковид 19 изазвао је најтежи шок за европску економију у последњих 75 година убрзавши постојеће неједнакости унутар земаља, као и између образованих и мање образованих радника.

Људи иду за бољим условима, а млади радије постају инфлуенсери него доктори и правници, док образовани радије покушавају да развију сопствени бизнис или буду ангажовани хонорарно у неколико послова него да раде у фирмама које их цене толико да једва крпе крај с крајем. Није новост да влада нулто интересовање основаца и средњошколаца за сијасет смерова и да је то тренд који годинама хара Европом. Упркос вишегодишњој девастацији квалификованог кадра и још дужем процесу уништавања средње класе, наједном влада свеопште чуђење истих актера, првенствено политичких моћника. Истовремено испред којекаквих института привреде, индустријских и трговачких комора, отворено говоре да овакав приступ надлежних органа, којима сваки радник није добитак за земљу, озбиљно успорава економију и један је од највећих опасности за пословање. Тако у анкети коју је недавно спровела немачка Индустријска и трговинска комора, која заступа интересе више милиона предузећа, чак 56 одсто фирми има мањак радника. У Немачкој, нашем поднебљу најпривлачнијем тржишту, кажу, угрожено је бар 148 занимања. Познато је да медицински радници напуштају наше болнице, али факултетски образовани грађани Србије и Балкана одлазе и да возе камионе, постављају клима уређаје, обављају молерске и грађевинске радове, поправљају Немцима, Аустријанцима, Швеђанима славине и чувају им децу.

Немачком тржишту рада недостаје макар пола милиона људи. Квалификоване радне снаге мањка у свим привредним гранама. С највећим изазовима суочавају се у области социјалног рада, тачније на оним пољима где је за решавање проблема потребна људска подршка – у школама, раду с младима, децом, саветовању зависника, у старачким домовима. Васпитача и васпитачица недостаје рекордних 20.000. Празна су радна места електротехничара, физиотерапеута, професионалних возача, кувара, њихових помоћника, конобара, машиновођа.

Кофери се гомилају на аеродромима, али не само у Немачкој и Великој Британији. Нема ко да их претоварује ни у другим европским државама у којима су авио-компаније током прве две године пандемије делиле отказе. Пандемија је приземљила авионе, а када су летови успостављени као некада, наједном недостаје стотине хиљада људи да одрже систем. Недостатак запослених редуковао је летове и број путника на амстердамским аеродромима, проблеме имају скандинавске, италијанске и француске компаније које отказују летове. Мањка руководиоца пртљагом, пилота, стјуардеса, обезбеђења, а они који раде најављују штрајкове јер им плате смањене током пандемије нису враћене на претходни ниво. Вест да се аеродроми у Немачкој суочавају с озбиљним недостатком особља, због чега размишљају о ангажовању искусног кадра из Турске, која не може да приушти да изгуби особље, поготову у време туристичке сезоне, изазвала је лавину у медијима који су преносили, наводно неистиниту вест, да се турским радницима нуде плате и до 6.000 евра.

Наивном би ово било довољно да поверује да се напокон ствара амбијент у којем се опет почиње поштовати и вредновати знање и улога запосленог, поготову у секторима битним за свеопшти друштвени просперитет. Међутим, у најбољем случају може се очекивати да ће горући проблем сатерати у ћошак систем и приморати послодавце да макар из нужде обезбеде боље радне услове.