Ohridski vatromet za beogradskog „Ujka Vanju”

Od našeg specijalnog izveštača

Ohrid – Volim Ohrid, volim Skoplje, želim da radim u Makedoniji. Ovu sredinu volim onoliko i onako kao što volim Beograd... Kao da su ove reči reditelja Egona Savina „pomirile” „više sile” da razgrnu oblake iznad Ohrida da se u ambijentalnom prostoru „Antičkog teatra” dogodi pozorišna čarolija, čiji je ishod zbog vremenskih okolnosti do poslednjeg trenutka bio neizvestan. U scenskom ambijentu ovog mitskog prostora smeštenog u starom delu Ohrida pred više od 900 ljudi gostovao je preksinoć beogradski „Ujka Vanja” po delu A. P. Čehova u režiji Egona Savina i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Ovom beogradskom ansamblu pripala je čast da zatvori ovogodišnje 62. izdanje „Ohridskog leta” u Severnoj Makedoniji, uz vatromet i dugi aplauz. Ovdašnja publika je i te kako znala da nagradi glumce, ali i tehnički deo ekipe JDP-a, koji su udruženim snagama uspeli da iznesu predstavu do kraja, uprkos, zaista, vanrednim okolnostima.

– Uvek je rizik kada se predstava izvodi na otvorenom, pored vremenskih uslova potrebno je prilagoditi se prostoru sa više aspekata. Teško je bilo doneti odluku da li da da igramo na sceni na otvorenom, rizikovali smo i vredelo je sudeći po reakcijama gledalaca – objašnjava Mile Buturović, tehnički direktor JDP-a.

U publici su bili i: Bisera Kostadinovska Stojčevska, ministarka kulture, Bojan Maričić, zamenik predsednika makedonske vlade, Slavjanka Petrovska, ministarka odbrane, Kiril Pecakov, gradonačelnik Ohrida, predstavnici brojnih ambasada...

– Čehov je najsuptilniji među piscima u pozorištu. On je iz nekog razloga pisac o ljudskoj intimi i izuzetno teško ga je igrati na velikim scenama, posebno na otvorenom prostoru jer on je po svojoj prirodi kamerni pisac. Verujemo u našu predstavu, uložili smo ogroman napor da savladamo taj atraktivni prostor i pokušamo da dočaramo taj intimni svet, priču o malim izgubljenim ljudima koji se osećaju prazno – kaže Egon Savin, dok Tamara Vučković Manojlović direktorka JDP-a, podseća:

– Naše pozorište nastalo je 1947. sa idejom da na jednom mestu okupi najbolje umetnike iz cele bivše zemlje. U njemu su radili Slobodan Unkovski, Aleksandra Popovski, Dejan Dukovski, pokojni Goran Stefanovski... JDP ima ozbiljan kontinuitet u međunarodnoj saradnji, učestvuje na festivalima širom sveta i razmenjuje predstave sa pozorišnim kućama, od Južne Amerike, preko Evrope, Rusije, do Kine. To je dovelo do toga da postanemo član Evropske unije pozorišta i da sarađujemo sa najznačajnijim inostranim teatrima.

– Moje kolege bile su izvrsne, a to sam i očekivala od ansambla JDP-a. Svi znamo da je Čehov malo teži, intimniji, da traži neke posebne uslove, ali videla sam da publika uživa. To je potvrdio dugi, veliki aplauz. Naša ministarka kulture obećala je da će nam povećati budžet, da možemo da pozivamo u goste još ovakvih predstava – kaže Sanja Arsovska, selektorka dramskog programa „Ohridskog leta”, koje je tokom proteklih 40 dana realizovalo 36 koncerata, 10 predstava...

Čehov je za glumce velika radost igranja, ali i zamka. Kako reče makedonski glumac Nikola Ristanovski koji je sve vreme bio uz beogradske kolege, a koji je odigrao sve što je moglo da se odigra kada je Čehov u pitanju:

– Sada bih mogao još jedan krug da okrenem jer znam šta valja, a šta ne. Tek sada znam kako bih neke stvari radio.

– Zahtevno je bilo osvojiti prostor „Antičkog teatra”. Scena ja ogromna. Čehovljev „Ujka Vanja” je kućna drama. Igrati ga u ovakvom okruženju i scenskom prostoru jeste svojevrsni izazov. Kako bi rekli ovde: golemo je. Ne mislim da sam prva podela za Jelenu Andrejevnu, jer smatram da postoji neka čudna praznina i osušenost kod te žene. Mirenje sa nesrećnom sudbinom, budući da je udata za dvostruko starijeg čoveka kojeg ne voli. Jelena je iz siromašnog miljea, želela je da dođe do novca, kako bi se danas reklo: sponzoruša. Ne volim da koristim te izraze kada je Čehov u pitanju, ali kod Jelene ima to nešto posno, sa manjkom emocija, iako i ona traga za ljubavlju, kao i svi njegovi junaci. Praznina, stihija je nosi, a ona joj se prepušta jer je slaba, nema snage. To je zaista daleko od mene – kaže za „Politiku” Marija Vicković.

„Ujka Vanja” je priča o „vremenu koje ističe”, o tome kako se godine našeg života pretvaraju u mesece, a dani u sate i minute, da bi se ulili u beskrajnu struju vremena. Kako kazuje Čehovljev Astrov, kojeg je nadahnuto tumačio Nenad Jezdić: „Za deset godina postao sam drugi čovek. Od jutra do mraka stalno na nogama. Kako da ne ostarim? A život sam po sebi dosadan, glup, prljav. Oko tebe sami osobenjaci, sve sami čudaci i kada proživiš sa njima dve-tri godine, malo-pomalo, i sam postaješ neprimetno čudak. Oglupavio još nisam, hvala bogu, pamet mi je u redu, ali osećanja su mi nekako otupela.”

– Lik Serebrjakova je već razradio Bogdan Diklić, a ja sam samo „uskočio” u predstavu „Ujka Vanja”. Bilo je uzbudljivo nastupiti u antičkom teatru. Egon Savin nam je rekao da igramo više iznutra, jednostavno te povuče atmosfera da tako i govoriš kada vidiš na 50 metara ljude u okruženju. Serebrjakov je prazan čovek, glumi gospodina iz velegrada, a zapravo je samo ljuštura od svega toga – kaže Marko Baćović.

U ovoj Čehovljevoj drami o propuštenim prilikama, neostvarenim ambicijama… igrali su i Branislav Lečić, Iva Stefanović, Dubravko Jovanović i Aleksandra Nikolić.