Istorijske istine ili obmane

Nedavno je u rubrici Pogledi objavljen tekst našeg uvaženog komentatora Boška Jakšića pod nazivom „Komemorativni pejzaži”, u kojem je gospodin Jakšić na maestralan način objasnio krivotvorenje istorijskih događaja i manipulisanje istorijom u političko-propagandne svrhe. On ističe da je krivotvorenje istorije staro koliko i sama istorija, i da se danas revizija istorije aktuelizuje od strane vladajućih političkih struktura kao moćan instrument dobijanja podrške naroda kojem se rasplamsavaju osećanja patriotizma zbog zločina i nepravdi koje su pretrpeli u prošlosti. To potvrđuje Orvelovom konstatacijom iz romana „1984”, koja glasi: „Ko kontroliše prošlost, kontrolisaće i budućnost” povezujući to sa situacijom na Balkanu.

U svom tekstu dao je brojne primere koji potvrđuju ove njegove konstatacije, ali mu neke uporedbe nisu na mestu, kao ni neki izneti podaci, tako da je i sam upao u zamku, kako navodi, „pomrčine pseudomitologije i falsifikovanja prošlosti”. Naime, njegova upoređenja Jasenovca i Srebrenice (kroz prizmu priznavanja masovnih egzodusa počinjenih od strane Srba i Hrvata radi oprosta i pomirenja) nisu adekvatna, jer se Jasenovac kao stratište sastojao od više koncentracionih logora za masovno uništenje naroda Jevreja, Srba i Roma, kao i političkih neistomišljenika – komunista, i to u ogromnim razmerama, do više stotina hiljada ljudi, dok je u Potočarima kraj Srebrenice izvršen ratni zločin streljanjem ratnih zarobljenika (vojnika Armije BiH iz jedinice 28. muslimanske divizije, koji su pokušali neuspeli proboj obruča srpskih trupa prema Tuzli). Dakle, reč je o ratnom zločinu iz osvete, a ne o genocidu kakav se dogodio u Jasenovcu. Ono što se dogodilo u Srebrenici je užasno, ali bošnjačkom narodu (za razliku od Jevreja, Srba i Roma) nije pretilo uništenje, jer Srebrenica nije isto što i Aušvic ili Jasenovac.

Gospodin Jakšić navodi da su snage generala Mladića odvele na streljanje blizu 9.000 bošnjačkih muškaraca u Srebrenicu, koju je trebalo da čuva holandski sastav Unprofora kao zaštićenu zonu. Činjenica je da je tada UN, s mirovnim izaslanikom Jasušijem Akašijem na čelu, zagovarao i sproveo (upravo s tim holandskim sastavom Unprofora, a u dogovoru s generalom Mladićem) evakuaciju žena, dece i staraca iz Srebrenice, ali ne zbog etničkog čišćenja, već zbog njihove bezbednosti, jer su se u Srebrenici još nalazile jedinice 28. muslimanske divizije kojom je komandovao ratni zločinac Naser Orić.

Jasuši Akaši, kao zvanični predstavnik i rukovodilac misije OUN u BiH, u svom izveštaju koji je podneo na uvid Generalnoj skupštini UN naveo je da najveću odgovornost za tragične događaje u Srebrenici snosi muslimanska komanda 28. korpusa, kojom je rukovodio Naser Orić pod komandom Alije Izetbegovića. Zbog toga su Vašington i Brisel javno kritikovali Akašija prikazujući navodnu nemoć OUN, a ističući efikasnost NATO-a kao novog svetskog mirotvorca.

Politički efekat ovakve igre i izvrtanja činjenica sa terena bio je uperen isključivo protiv postojanja vojske RS i Republike Srpske. Treba istaći da su Orićevi ljudi od 1992. do 1995. godine u široj okolini Srebrenice pobili i izmasakrirali više od hiljadu srpskih civila, za šta niko nikad nije odgovarao. Svetski istoričar Gideon Grajf i nezavisna međunarodna komisija za istraživanje genocida i Holokausta ostala je pri svojim zaključcima (bez obzira na pritiske koje trpi od strane nekih zapadnih vlada, konkretno – Nemačke) da je u Srebrenici pobijeno oko 3.700 muškaraca, pretežno pripadnika armije BiH, i da se u Srebrenici nije dogodio genocid, već ratni zločin koji su, na svoju ruku, počinile pojedine jedinice vojske RS, kao npr. 10. diverzantski odred.

Nema sumnje da je građanski rat u bivšoj Jugoslaviji bio surovo okrutan, posebno prema pripadnicima onih naroda koji su bili „manjina”, i možemo slobodno reći da su muslimani u Bosni najviše postradali, daleko više od svojih sunarodnika Hrvata i Srba, ali krivicu za izbijanje i vođenje tog krvavog rata snose podjednako, jer je reč o građanskom ratu verskog karaktera.

I na kraju bih istakao da istorija nije „neobična disciplina”, već je „učiteljica života”, samo je potrebno da je objektivni i nezavisni istoričari (koji nisu lobisti) objašnjavaju u punom i istinitom smislu, edukativno utičući na to da se stare greške i nepravde iz prošlosti više ne ponavljaju u svim svojim podmuklim i manipulativnim oblicima.
Miomir Garašanin,
Beograd