Историјске истине или обмане

Недавно је у рубрици Погледи објављен текст нашег уваженог коментатора Бошка Јакшића под називом „Комеморативни пејзажи”, у којем је господин Јакшић на маестралан начин објаснио кривотворење историјских догађаја и манипулисање историјом у политичко-пропагандне сврхе. Он истиче да је кривотворење историје старо колико и сама историја, и да се данас ревизија историје актуелизује од стране владајућих политичких структура као моћан инструмент добијања подршке народа којем се распламсавају осећања патриотизма због злочина и неправди које су претрпели у прошлости. То потврђује Орвеловом констатацијом из романа „1984”, која гласи: „Ко контролише прошлост, контролисаће и будућност” повезујући то са ситуацијом на Балкану.

У свом тексту дао је бројне примере који потврђују ове његове констатације, али му неке упоредбе нису на месту, као ни неки изнети подаци, тако да је и сам упао у замку, како наводи, „помрчине псеудомитологије и фалсификовања прошлости”. Наиме, његова упоређења Јасеновца и Сребренице (кроз призму признавања масовних егзодуса почињених од стране Срба и Хрвата ради опроста и помирења) нису адекватна, јер се Јасеновац као стратиште састојао од више концентрационих логора за масовно уништење народа Јевреја, Срба и Рома, као и политичких неистомишљеника – комуниста, и то у огромним размерама, до више стотина хиљада људи, док је у Поточарима крај Сребренице извршен ратни злочин стрељањем ратних заробљеника (војника Армије БиХ из јединице 28. муслиманске дивизије, који су покушали неуспели пробој обруча српских трупа према Тузли). Дакле, реч је о ратном злочину из освете, а не о геноциду какав се догодио у Јасеновцу. Оно што се догодило у Сребреници је ужасно, али бошњачком народу (за разлику од Јевреја, Срба и Рома) није претило уништење, јер Сребреница није исто што и Аушвиц или Јасеновац.

Господин Јакшић наводи да су снаге генерала Младића одвеле на стрељање близу 9.000 бошњачких мушкараца у Сребреницу, коју је требало да чува холандски састав Унпрофора као заштићену зону. Чињеница је да је тада УН, с мировним изаслаником Јасушијем Акашијем на челу, заговарао и спровео (управо с тим холандским саставом Унпрофора, а у договору с генералом Младићем) евакуацију жена, деце и стараца из Сребренице, али не због етничког чишћења, већ због њихове безбедности, јер су се у Сребреници још налазиле јединице 28. муслиманске дивизије којом је командовао ратни злочинац Насер Орић.

Јасуши Акаши, као званични представник и руководилац мисије ОУН у БиХ, у свом извештају који је поднео на увид Генералној скупштини УН навео је да највећу одговорност за трагичне догађаје у Сребреници сноси муслиманска команда 28. корпуса, којом је руководио Насер Орић под командом Алије Изетбеговића. Због тога су Вашингтон и Брисел јавно критиковали Акашија приказујући наводну немоћ ОУН, а истичући ефикасност НАТО-а као новог светског миротворца.

Политички ефекат овакве игре и извртања чињеница са терена био је уперен искључиво против постојања војске РС и Републике Српске. Треба истаћи да су Орићеви људи од 1992. до 1995. године у широј околини Сребренице побили и измасакрирали више од хиљаду српских цивила, за шта нико никад није одговарао. Светски историчар Гидеон Грајф и независна међународна комисија за истраживање геноцида и Холокауста остала је при својим закључцима (без обзира на притиске које трпи од стране неких западних влада, конкретно – Немачке) да је у Сребреници побијено око 3.700 мушкараца, претежно припадника армије БиХ, и да се у Сребреници није догодио геноцид, већ ратни злочин који су, на своју руку, починиле поједине јединице војске РС, као нпр. 10. диверзантски одред.

Нема сумње да је грађански рат у бившој Југославији био сурово окрутан, посебно према припадницима оних народа који су били „мањина”, и можемо слободно рећи да су муслимани у Босни највише пострадали, далеко више од својих сународника Хрвата и Срба, али кривицу за избијање и вођење тог крвавог рата сносе подједнако, јер је реч о грађанском рату верског карактера.

И на крају бих истакао да историја није „необична дисциплина”, већ је „учитељица живота”, само је потребно да је објективни и независни историчари (који нису лобисти) објашњавају у пуном и истинитом смислу, едукативно утичући на то да се старе грешке и неправде из прошлости више не понављају у свим својим подмуклим и манипулативним облицима.
Миомир Гарашанин,
Београд