Ja sam posebna osoba iz 23. veka

VIŠE OD SPORTA
Istaknuta hrvatska književnica i kolumnistkinja Vedrana Rudan opet se obraća Srbima. Ovoga puta posredno, ovim intervjuom, u kome govori o sebi i drugima na sebi svojstven način, bez okolišenja i pardona, kao što i piše u svim svojim knjigama.

Povodi za ovaj razgovor su sve navedeno u podnaslovu, i još mnogo toga u tekstu koji sledi, ali i činjenica da bi ova spisateljica, koja svojim oporim knjigama opisuje životne stvarnosti, mogla uskoro da bude ekskluzivni kolumnista „Politike”! 

Ona je u životnom dobu kad je bliže kraju nego početku, a u književnosti je novi pisac. Prvu knjigu „Uho, grlo, nož” objavila je 2002. godine, a zatim su usledile: „Ljubav na poslednji pogled”, „Ja, nevernica”, „Crnci u Firenci”, pa priče o dve teme u jednoj knjizi: „Kad je žena kurva / Kad je muškarac peder”. A sad završava roman „Život je krastavac”.  

Ko su Vam najdraže osobe?

Obožavam supruga, advokata Ljubišu Drageljevića, sa kojim sam u braku dvadeset godina, svoju decu iz prvog braka, sina Slavena Hrvatina (33), informatičar i ćerku Asju Hrvatin (28), koja je ekonomista.

Zašto ne pominjete ime oca dece?

Ne želim to da učinim.

Da li je bio nasilnik?

Jeste. Bilo je previše svih udaraca...

Odakle ste krenuli u život?

Rođena sam u Opatiji, a odrasla sam u Moščenićkoj Dragi. To je jedno malo ribarsko mesto pored Opatije.

Živite u Rijeci, a ne u kući, uz more. Zašto?

Kuću u kojoj sam odrasla prodala sam da bih platila školovanje sina u Americi. A ćerka je završila ekonomiju na fakultetu u Opatiji. Sad oboje, kao i ja, rade i žive u Rijeci.

Šta posebno pamtite iz mladosti?

Pamtim Moščenićku Dragu, kao mesto u kome žive otuđeni ljudi koji su živeli u 20. veku, kad sam ja bila dete, ali koji su bili ljudi 21. ili 23. veka. Znači, ljudi potpuno okrenuti sebi. To su, u principu, vrlo depresivna mesta. Zato sam iskoristila prvu priliku da iz tog mesta odem. Tamo se vraćam samo kao turista.

Da li i Vi pripadate tim ljudima?

Da. To što u sebi imaju ljudi iz mog mesta duboku je i u meni. I ja sam vrlo posebna osoba iz 23. veka. Veoma sam ljubazna i pristojna, ali i – daleka... To je, apsolutno, nasleđe mog kraja. Primorci su „Šveđani” u Hrvatskoj.

O kom poslu ste sanjali?

Želela sam, kao dete, da budem učiteljica. I to sam bila. Ali, trebalo mi je pet godina da shvatim da to zanimanje nije za mene. Ne volim podanički mentalitet učitelja. Boje se države, direktora škole, a u poslednje vreme i dece. 

Šta ste još radili?

Bila sam službenica i žene koja je rađala, dojila decu, a nešto kasnije sam ušla u biznis. Prodavala sam tuđe kuće i stanove, a ušla sam i u novinarstvo. Međutim, novinarstvom sam počela da se bavim tek u 37. godini. Jer, novinarstvo uzima celog čoveka. Učinila sam to tek kad su mi deca bila dovoljno velika. Jer, i sad mislim da je za majku najvažniji posao – podići decu na noge.  

Kako sebe doživljavate?

Kao osobu koja je uspela. Postigla sam mnogo više nego što sam planirala i, naravno, očekivala. Ceo život sam želela uspeh. Uvek sam mislila da vredim više nego drugi. Neprestano sam imala potrebu da izađem iz gomile, da se istaknem.

Ističete se i kao komentator. Šta je bilo sa Jugoslavijom?

Mislim da Srbi, kao i Hrvati, ni o čemu nisu odlučivali i da su i sad nebitni. U slučaju, koji zovem „bivša Jugoslavija”, sile Evrope i Amerike su vukle sve konce.

A ko je prvi počeo?

Zna se: Srbi. Ali, opet – ko su ti Srbi... Ne verujem u nacije, ne verujem u narode... Verujem samo u političare i kapital. A sve ono najgore što se govori o Amerikancima tačno je.

Šta je sad sa Hrvatskom?

Hrvatska ulaskom u NATO i rasprodajom imovine više ne postoji. Ona je američka javna kuća, koja je, naravno, za Amerikance – besplatna.

Ali, sad slede izbori u Americi?

U Americi se nikad ništa ne događa. Uvek je kapital taj koji vlada. Da li je predsednik mršav i zgodan kao Obama, švaler kao Klinton zaljubljen u viski kao Buš... uvek su to iste njuške. Bića kojima upravlja kapital. Ako se otmu kapitalu sledi im metak u glavu. U ovoj igri Obama može biti samo malo bolje upakovani Buš. Neće on sad biti Če Gevara...

Da li je Hag srpski grad?

Srba tu ima mnogo više neko svih ostalih zajedno. Ali, ne mislim da je Karadžić Srbin, on je zločinac. Ne mislim ni da je Milošević bio Srbin, on je bio „Amerikanac” i zločinac, ako ćemo o sklopu njegove glave. Uostalom, za mene ne postoji nacija kao nešto što čoveka određuje u mentalnom smislu.

Karadžić je podelio Srbe, a Tomson Hrvate...?

Tu nema poređenja. Karadžić je ratni zločinac, a Tomson je pevačić. Mislim da su na strani Karadžića oni Srbi koji ne znaju šta je sve radio. Najveći problem Srba je što ne znaju ko su njihovi heroji. A Tomsona doživljavam kao trgovca koji na ustašluku zarađuje, a to ga odvaja od onih koji u ustaše veruju. Istrani ne puštaju Tomsona na svoju teritoriju samo zato što su uvek bili osetljivi na nacionalne ispade štiteći svoj mir i sreću.

Šta je za Vas sreća, a šta nesreća?

Za mene je sreća zdrav muž, zdrava deca, lepa kuća, čist mačak i novac. A nesreća je samo bolest. Do svega drugog čovek može da dođe kad je zdrav. U borbi sa bolešću totalno sam bespomoćna. Imam visok pritisak. A sve druge teškoće me podižu: otkazi me nadahnjuju, besparica mi daje novu snagu, propala ljubav me inspiriše... Sve me to čini živom.

Da li u Hrvatskoj ima sve manje živih ?

Da. Natalitet pada svuda u civilizovanim zemljama. Zato što žene znaju da je porođaj jednak robiji. Žena kad rodi prestaje biti slobodno ljudsko biće. I, koja može da bira, koju ne pritiska nasilje i moć, opredeljuje se za život bez dece.

Kako sprečiti nasilje, moć..?

Nikako. Svako ljudsko biće je rođeno s potrebom da kolje, davi, gospodari ili – sluša. Svi ljudi se dele na vođe i robove. Uvek je tako bilo i biće.

Šta mislite o mržnji, smrti, politici?

Toga ne možemo da se oslobodimo. Političari, vođe i robovlasnici su naša sudbina.

A šta je važnije ljubav, erotika, strast ili vernost?

To zavisi od godina. Meni je lako govoriti o ljubavi kad imam 60 godina. To je za mene više teoretska tema, a kad sam imala 20 onda je to bilo nešto drugo. A ljubav i vernost ne idu uvek zajedno. 

U Vašim knjigama psujete, a privatno?

Privatno ne psujem. I Rusi su me to pitali kad sam im prodala „Uho, grlo, nož”. Kazala sam im da je Tonka samo lik koji psovkom reaguje na rat i na nesreću. Jer, nema drugog načina da to objasni. Ona je ugrožena žena. To je njen način da opstane. Psovka je jezik žrtve.

Čemu Vam služe provokacije?

I pisane i govorne imaju samo jednu svrhu: one su u službi moje zarade, pri prodaji knjiga i naplate rada na televiziji. Svaki moj medijski nastup je posao, a ne ispovest. Uvek sam suprotna od onoga što se od mene očekuje. Tako održavam interes za sebe. Od toga živim.

Da li sebe doživljavate kao umetnika?

Ne. Ja sam samo zanatlija, majstor svog posla. Umetnik je onaj o kome će se govoriti za 50 godina, a ja mislim da nisam u toj kategoriji. 

A da li je sport umetnost?

Rekreacija je lepa, ali mrzim vrhunski sport. Mislim čak da je to zločin nad ljudskim bićima. Jer, totalno je nebitno da li će neko preskočiti visinu od 2,20 ili od 2,22. To uopšte nije važno za ovaj svet. A vrhunski sport je samo u funkciji reklamiranja koka-kole, pepsi-kole i ostalih „kola”. I svi su ti sportisti, ti moderni gladijatori, u stvari u funkciji kapitala. A ja, kao majka, ne mogu gledati tu decu kako se muče...

Kako doživljavate ovu Olimpijadu?

Kao horor film, kao zastrašujući prizor.

Čiju misao sledite?

Često se vraćam Šekspiru koji je kazao „Tugovati nad prošlim jadom je najsigurniji način za prizivanje drugog jada”. Zato nikad ne analiziram svoje greške. To mi je dobro učenje.

Čemu Vas uči muž i deca?

Ljubiša me naučio toleranciji. Promenio me nabolje. A moja deca su mnogo obrazovanija od mene. Slaven je pročitao hiljade knjiga, a Asja govori četiri jezika, ali ja sam im loš đak. Nemam više vremena za učenje. Međutim, deca su mi svojim rođenjem pokazala da postoji bezuslovna ljubav. Bez obzira na to šta oni učine, ja bih stala uz njih. Ne, naravno, iza postupka, ali sigurno iza njih.

Da li ste nekad bili sponzoruša?

Ne. Vaspitana sam strogo katolički, po principu da je žena u svakom dobu života samo svoja. Tako sam odgajila i ćerku, a mislim da je to hendikep. Žena bi trebalo da iskoristi svoju mladost i svoju lepotu. Svaka koja to proda ima moj blagoslov.

Šta je za žene dobar seks?

Seks je odnos o kome ne bi trebalo mnogo mudrovati. Jer, on je, u principu, vrlo jednostavan. Kao i moj životni princip: sve je dobro što se dobro svrši.