Priča o lekarima

„Nije lako rešavati probleme i to ne može svako. Kao što dugo i pažljivo biramo one koji će praviti greške, tako isto i još odgovornije moramo tražiti one druge, koji će te greške ispravljati.” Duško Radović

Verujem da narodno zdravlje mnogo više zavisi od skladnog, usaglašenog, humanog odnosa između lekara i građana, utemeljenog na uzajamnom poverenju i poštovanju, nego od velelepnih bolnica i sofisticirane dijagnostikePosle upoznavanja sa Zdravstvenim izveštajem „Štada grupe”, kod većine razumnih i dobronamernih ljudi garantovano nastupa duboka konsternacija s prolaznim gubitkom moći razmišljanja i produktivnog zaključivanja. Naime, istraživanje je obuhvatilo 29.637 ispitanika u 15 evropskih zemalja, računajući i Srbiju. Brojni su razočaravajući i zabrinjavajući podaci, ali ističem samo jedan s dalekosežnom porukom: samo 54 odsto građana Srbije ima poverenje u izabranog lekara, a samo 38 odsto ima poverenje u lekara specijalistu. I u visokorazvijenim zemljama Evrope (Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija, Švajcarska itd.) taj procenat nije prihvatljiv, ali je, ipak, značajno viši (63–75 odsto).

Kako bih punobojno dočarao značaj gorenavedenih procenata, ističem da je lekarska profesija per se najplemenitija ljudska aktivnost, a da su lekari, bez prizvuka glorifikacije, darežljivi vlasnici najlepših i najkorisnijih ljudskih vrlina i dela. Oni svakodnevno moraju biti skromni posednici i rasadnici bar dve vrste autoriteta: primenljivog znanja i budnog morala. S druge strane, činjenica je da je u temelju zdravstvenog sistema i njegovog funkcionisanja poverenje između bolesnika i lekara. Ono se, po pravilu, vrlo teško i postepeno stiče, ali trenutačno gubi, što „zahvaljujući” stručnim greškama ili kršenjem etičkog kodeksa, što uplivom brojnih spoljašnih faktora. Na primer, tekuća pandemija kovida 19 s brojnim stručnim greškama i politizacijom rada stručnih tela i zdravstvenih institucija (ukupan višak smrtnosti od 2020. godine iznosi preko 60.000 ljudi), dodatno je bacilo negativnu senku na rad lekara i zdravstvenog sistema. Naravno, urušavanjem poverenja između lekara i pacijenata neminovno se urušava i sam zdravstveni sistem. I šta sada?

Zamagljivanje pravih razloga naših problema („Ljudi ne žele istinu, žele samo sigurnost”), višedecenijski vrednosni sunovrat, svakodnevni koloplet ideoloških i političkih marifetluka, sveprisutni osećaj uzaludnosti angažovanja, gotovo odnegovana strast za podelama, dugogodišnje oglupljivanje masa globalizacijom, epidemija samoviđenja problema i samoobmana, neoliberalno društvo u kome je sloboda ličnog izbora nedodirljiva, popularizacija šarlatanstva u medijima, rastakanje tradicionalnih vrednosti i tako dalje, nažalost, onemogućavaju radikalno preumljenje i ozdravljenje zdravstvenog sistema u bližoj budućnosti. Živimo u vremenu neverovanja, sveprisutnog nepoverenja, sumnjičavosti – gde su prognani humanizam zamenili milosrđe i filantropija. Naš narod bi, za postojeću situaciju u kojoj su lekari negativno ocenjeni, slikovito rekao: „Smrdljivo bure i najbolje vino pokvari.” Entuzijazam, koji je evidentan kod značajnog broja lekara, dovoljan je tek da preživimo, ali ne i da napredujemo i razvijamo kvalitetan, efikasan i bezbedan zdravstveni sistem.

Pored ovih „spoljašnjih faktora”, brojni su problemi unutar zdravstvenog sistema koji negativno utiču na kvalitet i efikasnost rada lekara, njihovu motivaciju i zadovoljstvo radom, pa i ličnu satisfakciju: (ne)vrednovanja rada i rezultata rada, odsustvo promišljene i dugoročne kadrovske politike, nerazumevanje i odsustvo podrške za stručno usavršavanje, loša organizacija rada, preopterećenost i manjak lekara, politizacija zdravstva, nekompetentnost v. d. direktora i upravnih odbora, mnoštvo mogućih etičkih stranputica, ozakonjenje korupcije itd.

Međutim, u Srbiji se desilo „čudo neviđeno”: umesto da lekari budu podstaknuti ovim problemima i budu korifeji slobodne i kreativne misli, akademske čestitosti i promotori moralnih vertikala, značajan broj njih postali su propagatori trpeljivosti i udvoričke snishodljivosti. Nažalost, većina lekara ove zemlje duboku su frustrirani, razočarani, međusobno udaljeni, umorni, zapavši u letargiju i ćutanje kao pasivno saučesništvo („U ćutanju je sigurnost”). U međuvremenu, zanemarljiv broj lekara, ali od velikog uticaja, dezavuišu tekuće znanje i nauku, a promovišu intelektualni hoštapleraj. A neznanje i zablude su pečat naše sudbine, vododelnica koja vodi u nepovrat.

Setimo se samo koliko je bilo lekara-sličnomišljenika u Narodnoj skupštini posle prvih višestranačkih izbora, što jeste bio i indikator poverenja u lekarsku profesiju. Najgore je što su, u međuvremenu, kreativni i isceliteljski resursi lekara razbijeni, marginalizovani, nekoordinisani ili aktivno blokirani. I šta sada?

Možda nemam prave i spasonosne odgovore, ali pobuniti se protiv (nametnute) ništine i ustoličiti očovečenje i prometejski plamen su važan deo akademske kulture i etike prosvećivanja – bar tako učimo svoje studente i mlađe lekare. Fundamentalna energija moći i uticaja lekara („Ko će vodu zaustaviti nizbrdo”) izvire iz našeg primarnog cilja i rezultata rada: prevencije, zalečenja ili izlečenja i rehabilitacije bolesnika. To je kapital koji je lako oploditi i materijalizovati, jer je zdravlje stanovništva nacionalni resurs, kao što su prirodni priraštaj ili obrazovanje. Činjenica je da je medicinsko znanje stečeno kroz obrazovanje, kontinuiranu edukaciji i kroz praktičan rad, noseći stub ili čvrsta konstanta za koji se može uhvatiti ovo umorno, urušeno i zaostalo društvo u kome je kultura konzumacije, zabave i veselja potisnula humanističku kulturu.

U konačnici, talasi stručnog i moralnog nemira mi nalažu da istaknem presudan značaj izlaska iz merkantilnog ćutanja bitnih (naših) udruženja i institucija kada je u pitanju i ova kompleksna i osetljiva tema: Zdravstvenog saveta Srbije, Lekarske komore Srbije, Srpskog lekarskog društva, instituta i zavoda za javno zdravlje, Odbora za zdravlje Narodne skupštine i brojnih udruženja pacijenata. Granica trpljenja, kako građana, tako i lekara, odavno je dostignuta u zdravstvenom sistemu Srbije, i to je činjenično a ne izmaštano stanje. Entuzijastično verujem da narodno zdravlje mnogo više zavisi od skladnog, usaglašenog, humanog odnosa između lekara i građana, utemeljenog na uzajamnom poverenju i poštovanju, nego od velelepnih bolnica i sofisticirane dijagnostike.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista