Kako nova vlada da vlada

Zadatak svake vlade u ekonomiji je da, pored prilagođavanja regulatornog okvira trendovima razvoja, upravlja makroekonomskim agregatima kao što su proizvodnja, potrošnja i investicije na način da se ostvaruje održiv razvoj i dinamična ravnoteža makroekonomskih bilansa (tekućih plaćanja, fiskalnog i kapitalnog). Sve navedeno važi uz poštovanje „čvrstog budžetskog ograničenja”, u smislu da je minimalni zahtev da su troškovi pokriveni prihodima, na makronivou (država) i mikronivou (privredni subjekti). Nažalost, prethodno važi samo u teoriji. Država toleriše deficite na mikronivou i stvara deficite na makronivou.

Od kada je (geo)politika postala ekonomska varijabla, ekonomija je u regresiji. Zbog neadekvatnog makro i mikromenadžmenta, situacija je krajnje ambivalentna. Progres u nauci je eksponencijalan, dok je ekonomski kontekst, kao posledica njegovog ispoljavanja, takav kao da političari i ekonomisti pripremaju eutanaziju sistema. Antropocen kao poslednja faza u evoluciji ljudskog društva u kojoj ljudi bitno utiču na sve procese složenog sistema u pokretu koji, inače, zovemo planeta Zemlja, po mnogo čemu je najsvetlije doba dosadašnje istorije, ali istovremeno i doba u kojem ljudsko društvo hoda po ivici ambisa samouništenja. Štaviše, koncepcijska platforma društveno-ekonomskog sistema sudara se sa ograničenjima prirode. Ukoliko bi linearni model rasta i tržišni fundamentalizam nastavili da funkcionišu do 2050. godine, globalnoj ekonomiji bi bilo potrebno više resursa nego što bi ih bilo na dvostruko većoj planeti. Ako tome dodamo i probleme osiromašenja prirodnog bogatstva, smanjenja biodiverziteta, zagađenja i zagrevanja, biće jasno da su se čovečanstvo i planeta našli u stupici.

Kako arhitekte ekonomskog konteksta mogu da odgovore na prethodne kontradikcije, rešavajući trenutne probleme i ostvarujući dugoročnu viziju održivog razvoja?

Prvo, vlada treba da definiše koncepcijski okvir svog delovanja. Prošlo je vreme neoliberalne mantre (deregulacija, liberalizacija, privatizacija i globalizacija), kao i opsednutosti inflacijom (niskom i stabilnom) u vođenju ekonomskih politika kao gotovo ekskluzivne pretpostavke održivog razvoja. „Nevidljiva ruka” tržišta nije rešenje, već uzrok strukturne krize i inflacije koja je, uprkos inflatornom targetiranju, permanentna i u porastu. Za izlazak iz krize i uspostavljanje održivog rasta koji je inkluzivan prema ljudima i prirodi neophodne su strukturne politike koje se sprovode kroz regulatorni okvir i državne investicije usmerene na rešavanje strateških problema razvoja. To znači da su, pored inflacije (niske i stabilne), glavni ciljevi ekonomske politike autput gep (nizak i stabilan) i struktura autputa. Prethodno dobija na značaju u vremenima intenziviranja eksternih asimetričnih šokova kao što su klimatske promene, pandemije mikroba i superinfekcije, kao i geopolitičke nesuglasice. Oni imaju nelinearno dejstvo na ekonomije koje obično i nisu uticale na njihovu pojavu, utičući na deglobalizaciju, trend koji je posebno nepovoljan za male, nerazvijene i ekonomije bez izlaza na more. Uvezena inflacija je dobar primer.

Drugo, za izlazak iz strukturne krize ili „krize u sistemu kriza” odnos vlade i predsednika je bitan pošto samo država može biti katalizator radikalne i korisne promene. Predsednik treba da nastavi da pravi strategijske prodore, kada su u pitanju pozicioniranje države prema susedima i strateškim partnerima, standard stanovništva i druga strateška pitanja, pre svega populaciona politika i zdravlje nacije. Pragmatizam sa vizijom je već afirmisan u prethodnom periodu i treba da se  nastavi. Poslednji primer je geopolitička inicijativa „Otvoreni Balkan” koja treba da proširi tržište i smanji nesavršenosti lokalnog tržišta u uslovima deglobalizacije. Vlada treba da primeni pomenute inicijative i radi na unapređenju sistema kriznog menadžmenta koji signalizira predsedniku na područja delovanja. Rešenja moraju poštovati trendove razvoja. Prema odlukama UN, destinacija za Srbiju, kao i za svaku drugu ekonomiju, do 2030. godine je minimalni karbonski otisak. Prema odlukama EU, nova destinacija je nulti karbonski otisak u 2050. godini.

Za vladu je bitna i putanja kretanja prema destinaciji. To je svakako nova industrijalizacija koja se bazira na rešenjima „Industrije 4.0”, koncentrisana na sektore razmenljivih proizvoda/usluga kao što su informacione i komunikacione tehnologije, održiva energetika, zdrava hrana i biotehnologije. Razmenljivi sektori koji povećavaju izvoz i/ili supstituišu uvoz ne mogu funkcionisati bez infrastrukture (fizička i digitalna), nauke, istraživanja i obrazovanja. Ono što je uradila prethodna vlada dobra je osnova da u narednom periodu ove aktivnosti dobiju snagu udarnog talasa.

Treće, koordinacija sa Narodnom bankom Srbije treba da se zasniva na načelu: monetarna restrikcija – fiskalna relaksacija. Da bi izbegla devalvaciju koja bi bila pogubna za rast inflatornog pritiska, Srbija mora da prati trend rasta kamatnih stopa u svetu (sa izuzetkom Kine). Međutim, o ključnim makroekonomskim politikama (monetarnoj, fiskalnoj, konkurentskoj i zapošljavanja) treba razmišljati kroz prizmu strukturnih politika, odnosno na način da se veza uspostavlja preko automatskih stabilizatori (neutralna kamatna stopa, ukupna poreska stopa itd.).

Četvrto, transformacija javnog sektora. U pitanju su mrežne tehnologije i prirodni monopoli. U pitanju je entropičan sektor koji „proizvodeći gubitke” vrši pritisak na budžet, a proizvodeći negativne eksterne efekte utiče da cela privreda sedi na karbonskom balonu. Rešenje je „zelena tranzicija”. Prema konsultantskoj firmi „Makinsi”, za finansiranje zelene tranzicije globalnoj ekonomiji će do 2050. godine biti potrebno oko 275.000 milijardi američkih dolara. U tim procesima EU je najviše odmakla. Za te svrhe koriste se novi kanali monetarne transmisije i odgovarajući finansijski instrumenti („zelene obveznice”, „zeleni krediti”, „zelena kvantitativna olakšanja” itd.). Pošto se radi o globalnom fenomenu, sredstva su dostupna i Srbiji posle akreditacije  programa. Sredstva lako mogu da premaše dosadašnje iznose stranih direktnih ulaganja. Treba biti potpuno jasan, ne radi se o „šok terapiji”, odnosno trenutnom odustajanju od fosilnih goriva i gašenju visokih industrijskih emitera, već o finom kalibriranju mera ekonomskih i strukturnih politika koje će na kraju dovesti do rešavanja jednačine zelene tranzicije.

Peto, sistem merenja uspeha treba brzo prilagoditi svetskim trendovima. Ekonomska teorija do skoro nije postavljala pitanje logičnosti neograničenog ekonomskog rasta u uslovima ograničenih prirodnih resursa, ignorišući u finansijskim izveštajima negativne eksterne efekte i cene javnih dobara. Konačno je prihvaćen realnosti prilagođen cirkularni model rasta, povezani regulatorni okvir i integralni izveštajni sistem. U veoma kratkom periodu, privredni subjekti će pored finansijskih izveštaja, morati da obelodanjuju i izveštaj o održivosti, kao i izveštaj o nagrađivanju organa korporativnog upravljanja. Proširenje paketa izveštaja je jasan signal da regulator želi da stavi pod kontrolu ključne probleme.

Na kraju, vlada ima obavezu da sluša Narodnu skupštinu, bez obzira na to da li se radi o kontrapredlozima ili o predlozima koji su bili ispod radara vlade. Ljudska ingenioznost može da reši i najteže probleme, ukoliko postoji poverenje i kontekst za usaglašavanje.

Svetska akademija umetnosti i nauke, redovni član