Dan kada je potonuo putnički brod „Niš”

Na današnji dan pre tačno 70 godina u blizini Zemuna dogodila se jedna od najvećih tragedija jugoslovenskog rečnog brodarstva – potonuo je putnički brod „Niš”. Bilans ove tragedije su 104 žrtve, dok se iz talasa Dunava spaslo samo tridesetak putnika. Nesreću je preživeo i kapetan broda Ferdinand Nobilo koji je posle istrage oslobođen krivice. O onome što se dogodilo u blizini Velikog ratnog ostrva pisao je Branko Najhold, hroničar Zemuna.

„Već krajem 1945. godine, most između Zemuna i Beograda osposobljen je za saobraćaj, ali su ova dva grada i dalje sve do sredine pedesetih godina bili spojeni i brodskom vezom. Upravo na toj brodskoj liniji dogodila se najveća posleratna rečna tragedija u Jugoslaviji. Početkom septembra 1952. godine most je zatvoren zbog rekonstrukcije, pa se iz Zemuna u Beograd i obratno išlo ili brodom ili autobusima koji su dolazili do mosta, a putnici ga zatim peške prelazili. Na dan 9. septembra, most je bio zatvoren za pešake, a rečni saobraćaj su obavljali brodovi ’Zagreb’ i ’Niš’. Bili su to mali brodovi, kapaciteta do 60 putnika, koji su tih dana, zbog otežanog drumskog saobraćaja, prevozili veći broj putnika od dozvoljenog. Tako je i ’Niš’ oko 13 časova, bio krcat putnicima, čiji broj nikad nije tačno utvrđen. Na beogradskom pristaništu je prodato 106 karata, ali su takve karte važile ceo dan, pa je na brodu sigurno bilo i onih koji su ih kupili ranije. Bilo je i mesečnih karata, a prodavale su se i na samoj lađi”, pisao je Najhold.

Pošto se nevreme spremalo, a da ne bi još opteretio već putnicima prepun brod, kapetan Ferdinand Nobilo odlučio je da pre zakazanog polaska krene za Zemun, za šta je dobio i odobrenje nadležnog službenika. „Niš” je iz beogradskog pristaništa isplovio u 13.07, ali ga je već kod Velikog ratnog ostrva, kod ušća rukavca Dunava u Savu, zahvatila oluja sa kišom, gradom i vetrom koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara na sat.

„Jedan snažan talas nagnuo je brod, pa krmanoš Jovan Gvozdić nije uspeo da okrene pramac ka vetru, niti da brod približi obali. Novi udar vetra prevrnuo je brod u 13.12 časova, a u narednih nekoliko minuta on je potonuo na dno, na dubinu od 14 metara”, stoji u Najholdovim hronikama Zemuna.

U onih nekoliko minuta koliko je agonija trajala događale su se prave pojedinačne tragedije. Jedna devojka uspela je da ispliva do obale da bi tu nepun minut kasnije izdahnula. Jedan major je, plivajući jednom rukom, spasao dete za koje je tek na obali utvrdio da je tuđe – njegovo se utopilo zajedno sa majkom. Zemunac Dragoljub Jovanović tog jutra je saznao da je postao otac pa je otišao u Beograd da kupi poklone, ali nikada nije uspeo da ih uruči niti da vidi novorođenče. Marija Dimitrijević utopila se zajedno sa dve maloletne ćerke, dok je treća devojčica izbegla zlu kob: majka je zamolila poznanicu da je preveze u Zemun sledećim brodom. Jedan čovek spasao se presamitivši se preko velikog svežnja novina i sačekavši dolazak spasilaca.

„Od desetine gotovo neverovatnih priča izdvaja se i ova: gimnazijsku profesorku Emiliju Katić spasao je jedan njen učenik da bi ga ona nepunu godinu dana kasnije oborila na godinu! Zabeleženo je i da se nekoliko neplivača spaslo, ali i da se više dobrih plivača udavilo, pre svega zbog velike panike. Dosta njih je skončalo u brodskom salonu jer nisu uspeli da izađu. Dodatno je nesreću otežalo i to što su pri prodoru vode svi pohrlili na jednu stranu. U brodskom salonu kasnije je pronađeno 56 leševa. Posade desetak čamaca koje su sa obale uprkos jakom vetru pohitale u pomoć mogle su da spasu samo one koji su uspeli da iskoče sa broda. Spasioci su kasnije pričali da je nekolicina ljudi odbila da uđe u čamac, upućujući ih da spasavaju one koji ne znaju da plivaju”, pisao je Najhold.

Sudbina, splet okolnosti, viša sila... A možda nesreće ne bi ni bilo ili bi bilo manje žrtava da je kapetan Nobilo sačekao red vožnje. Verovatno ne bi ni krenuo iz pristaništa jer bi oluja već počela, da je most bio otvoren, putnika bi sigurno bilo manje… da baš na mestu prevrtanja bageri nekoliko dana ranije nisu produbili rečno dno, možda bi se više ljudi dočepalo površine... da je, da je…

„Masovne sahrane više od 70 poginulih održane su 11. septembra u Beogradu i Zemunu, a tada su i leševi utopljenika iz drugih gradova ispraćeni u Zagreb, Sarajevo, Mostar... U Zemunu je žalost zahvatila ceo grad. Muzika po kafanama nije svirala, zatvorene su zanatske radnje, a na groblju oko dve kapele sleglo se više od 10.000 ljudi. Brod ’Niš’ je uz pomoć ronilaca i dizalice ’Soča’ ubrzo izvađen iz reke, potpuno neoštećen u položaju kao da plovi. Posle čišćenja i reparacije dobio je novo ime – ’Senta’ i do 1956. saobraćao na redovnoj liniji Smederevo–Kovin”, sačuvao je u svojim beleškama Najhold.

Tragična smrt repera Grua

Pre tri godine 9. septembra u Zemunu život je tragično izgubio muzičar, reper Dalibor Andonov Gru dok je surfovao kajtom na Dunavu. Zbog nevremena on i njegove kolege prekinule su to popodne vožnju, ali je dunuo jak vetar i podigao Gruov padobran dok je on pokušavao da spakuje opremu. Vetar je podigao Andonova na visinu od desetak metara i nosio ga niz reku udarajući ga više puta o vodu, što je za njega bilo kobno.