Дан када је потонуо путнички брод „Ниш”

На данашњи дан пре тачно 70 година у близини Земуна догодила се једнa од највећих трагедија југословенског речног бродарства – потонуо је путнички брод „Ниш”. Биланс ове трагедије су 104 жртве, док се из таласа Дунава спасло само тридесетак путника. Несрећу је преживео и капетан брода Фердинанд Нобило који је после истраге ослобођен кривице. О ономе што се догодило у близини Великог ратног острва писао је Бранко Најхолд, хроничар Земуна.

„Већ крајем 1945. године, мост између Земуна и Београда оспособљен је за саобраћај, али су ова два града и даље све до средине педесетих година били спојени и бродском везом. Управо на тој бродској линији догодила се највећа послератна речна трагедија у Југославији. Почетком септембра 1952. године мост је затворен због реконструкције, па се из Земуна у Београд и обратно ишло или бродом или аутобусима који су долазили до моста, а путници га затим пешке прелазили. На дан 9. септембра, мост је био затворен за пешаке, а речни саобраћај су обављали бродови ’Загреб’ и ’Ниш’. Били су то мали бродови, капацитета до 60 путника, који су тих дана, због отежаног друмског саобраћаја, превозили већи број путника од дозвољеног. Тако је и ’Ниш’ око 13 часова, био крцат путницима, чији број никад није тачно утврђен. На београдском пристаништу је продато 106 карата, али су такве карте важиле цео дан, па је на броду сигурно било и оних који су их купили раније. Било је и месечних карата, а продавале су се и на самој лађи”, писао је Најхолд.

Пошто се невреме спремало, а да не би још оптеретио већ путницима препун брод, капетан Фердинанд Нобило одлучио је да пре заказаног поласка крене за Земун, за шта је добио и одобрење надлежног службеника. „Ниш” је из београдског пристаништа испловио у 13.07, али га је већ код Великог ратног острва, код ушћа рукавца Дунава у Саву, захватила олуја са кишом, градом и ветром који је дувао брзином већом од 100 километара на сат.

„Један снажан талас нагнуо је брод, па крманош Јован Гвоздић није успео да окрене прамац ка ветру, нити да брод приближи обали. Нови удар ветра преврнуо је брод у 13.12 часова, а у наредних неколико минута он је потонуо на дно, на дубину од 14 метара”, стоји у Најхолдовим хроникама Земуна.

У оних неколико минута колико је агонија трајала догађале су се праве појединачне трагедије. Једна девојка успела је да исплива до обале да би ту непун минут касније издахнула. Један мајор је, пливајући једном руком, спасао дете за које је тек на обали утврдио да је туђе – његово се утопило заједно са мајком. Земунац Драгољуб Јовановић тог јутра је сазнао да је постао отац па је отишао у Београд да купи поклоне, али никада није успео да их уручи нити да види новорођенче. Марија Димитријевић утопила се заједно са две малолетне ћерке, док је трећа девојчица избегла злу коб: мајка је замолила познаницу да је превезе у Земун следећим бродом. Један човек спасао се пресамитивши се преко великог свежња новина и сачекавши долазак спасилаца.

„Од десетине готово невероватних прича издваја се и ова: гимназијску професорку Емилију Катић спасао је један њен ученик да би га она непуну годину дана касније оборила на годину! Забележено је и да се неколико непливача спасло, али и да се више добрих пливача удавило, пре свега због велике панике. Доста њих је скончало у бродском салону јер нису успели да изађу. Додатно је несрећу отежало и то што су при продору воде сви похрлили на једну страну. У бродском салону касније је пронађено 56 лешева. Посаде десетак чамаца које су са обале упркос јаком ветру похитале у помоћ могле су да спасу само оне који су успели да искоче са брода. Спасиоци су касније причали да је неколицина људи одбила да уђе у чамац, упућујући их да спасавају оне који не знају да пливају”, писао је Најхолд.

Судбина, сплет околности, виша сила... А можда несреће не би ни било или би било мање жртава да је капетан Нобило сачекао ред вожње. Вероватно не би ни кренуо из пристаништа јер би олуја већ почела, да је мост био отворен, путника би сигурно било мање… да баш на месту превртања багери неколико дана раније нису продубили речно дно, можда би се више људи дочепало површине... да је, да је…

„Масовне сахране више од 70 погинулих одржане су 11. септембра у Београду и Земуну, а тада су и лешеви утопљеника из других градова испраћени у Загреб, Сарајево, Мостар... У Земуну је жалост захватила цео град. Музика по кафанама није свирала, затворене су занатске радње, а на гробљу око две капеле слегло се више од 10.000 људи. Брод ’Ниш’ је уз помоћ ронилаца и дизалице ’Соча’ убрзо извађен из реке, потпуно неоштећен у положају као да плови. После чишћења и репарације добио је ново име – ’Сента’ и до 1956. саобраћао на редовној линији Смедерево–Ковин”, сачувао је у својим белешкама Најхолд.

Трагична смрт репера Груа

Пре три године 9. септембра у Земуну живот је трагично изгубио музичар, репер Далибор Андонов Гру док је сурфовао кајтом на Дунаву. Због невремена он и његове колеге прекинуле су то поподне вожњу, али је дунуо јак ветар и подигао Груов падобран док је он покушавао да спакује опрему. Ветар је подигао Андонова на висину од десетак метара и носио га низ реку ударајући га више пута о воду, што је за њега било кобно.