Velika rokada

Konflikt u Južnoj Osetiji, direktna refleksija topografski udaljenog ali vremenski bliskog unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova, paradoksalno je promenio pozicije Rusa i Amerikanaca.

Moskva se protivi jednostranoj nezavisnosti Kosova, bodri odbranu srpskog teritorijalnog integriteta, a sada oružjem štiti separatiste. Vašington odavno brani pravo kosovskih Albanaca na nezavisnu državu, ali se u slučaju saveznika Gruzije protivi secesiji. Rusiji je Južna Osetija ono što je Americi Kosovo. Vašingtonu je Gruzija ono što je Moskvi Srbija.

Diplomatski galimatijas je ništa drugo do trijumf arbitrarnog pristupa rešavanju globalnih problema. I, naravno, trijumfrealpolitike.

Moskva je savršeno dobro izučila kosovske događaje. Iako veruju da posle februarskog proglašenja nezavisnosti u Prištini imaju sva prava da prihvate nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, lideri u Kremlju dobro su procenili da vreme radi za njih. Kao što su Amerikanci znali da vreme radi za kosovske Albance.

Rusija je formalno nastavila da priznaje teritorijalni integritet Gruzije, ali je istovremeno na sve načine podržavala dve separatističke teritorije, posebno otkako je Vladimir Putin predsedničkim dekretom u aprilu zatražio snaženje pomoći tamošnjem „stanovništvu”.

Čekao se povoljan trenutak. Kada se pojavio, oličen u intervenciji gruzijske armije, Rusi su vojno uzvratili koristeći iste argumente kao i nekad Amerika oko Kosova: sprečavanje humanitarne izbegličke krize, pomoć nezaštićenom življu.

Zar sadašnja američka kritika „neproporcionalne upotrebe” ruske vojne sile ne deluje kao udaljeni eho ruskih kritika bombardovanja Srbije?

Gruzijski predsednik Mihail Šakašvili mogao je nešto da nauči na primeru Miloševića. Ali nije. Procenio je da će vojnom akcijom povratiti oblasti koje neumitno odlaze jer njihovo stanovništvo tako želi. Požurio je, mada i nije imao mnogo izbora.

Vlast u Tbilisiju je očito procenila da su, posle Kosova, perspektive uspostavljanja punog teritorijalnog integriteta veoma slabašne. Ukoliko bi se ojačavao status koji podržava Rusija, ukoliko bi sve trajalo kao što traje, uskoro bi bilo potpuno besciljno pričati o reintegraciji Južne Osetije i Abhazije u Gruziju. Prva je de fakto region koji subvencioniše Rusija, druga je na putu da postane element velikog ekonomskog projekta zvanog Olimpijada u Sočiju.

Da li su Amerikanci nasukali Šakašvilija kao svojevremeno Sadama Huseina kada su mu nagovestili da neće imati ništa protiv njegove invazije Kuvajta? Kao što su Miloševića proglasili „garantom mira i bezbednosti” Balkana, a Rusi ga potom hrabrili da bude „čvrst”? Moguće. Kondoliza Rajs je nedavno bila u Tbilisiju.

Ali, kao što Rusija nije odlučnije zalegla iza SRJ na način na koji je Milošević to očekivao, tako ni Šakašvilijev veliki saveznik, Amerika, neće zbog Gruzije rizikovati veći sukob sa Rusijom. Lako će ga prodati, ako zatreba za Severnu Koreju ili Iran.

Političari i diplomate mogu da nastave debatu oko toga da li je Kosovo presedan ili ne, ali ispostavlja se da realpolitikaima sopstvena pravila po kojima funkcioniše. Što u praksi znači da Kosovo neće ostati presedan. Gruzija će izgubiti Južnu Osetiju i Abhaziju.

Principi su izmišljeni da bi se kršili, ali to pravilo izuzetka ne važi za Srbiju ili Gruziju. Važi za Ameriku i Rusiju. Ništa se oni oko toga ne razlikuju. Vreme je da konačno shvatimo da moćni rade ono što hoće, a mali ono što moraju.

Šta sada da radi Srbija? Da zaboravi Moskvu i okrene se Vašingtonu koji brani suverenitet i teritorijalni integritet? Da i dalje ne prašta Amerikancima što su podstakli secesiju dela srpske teritorije i da ruku pod ruku produži sa Rusima jer oni ne menjaju stav oko Kosova? Da podrži Šakašvilija, njegove principe i ambiciju da uđe u NATO i EU, i time rizikuje raskol sa Moskvom?

Šta god da glasno kaže, Srbija bi sebi napravila medveđu uslugu. Kad se konji tuku, mrtva ždrebad pada. Nije ovo Jugoslavija Josipa Broza koji je među prvima osudio sovjetsku invaziju Čehoslovačke 1968. – pošto se prethodno obezbedio na Zapadu.

Ako Beograd krene da se oglašava, Srbija gubi. Najmudrije je držati se po strani. Propustiti priliku da stanete u odbranu onoga ko deli vašu ugroženu poziciju – u ovom slučaju Gruziju – moguće deluje bogobojažljivo, ali je korisno. Nema tu šta mnogo da se priča. Svako štiti svoj interes.

Tbilisi će, kao i Beograd, u odbrani svoje teritorije ubuduće morati da se osloni na diplomatiju. Što znači na jalove debate po Savetu bezbednosti čije unutrašnje podele podsećaju na hladnoratovske. Čak i kada se izvrši velika rokada.