Zašto se ubijaju norveški veterinari

Specijalno za „Politiku”

Oslo – Svake godine u svetu oko 800.000 ljudi izvrši samoubistvo. Dok iščitavate ove redove, na našoj planeti bar pet-šest stanovnika digne ruku na sebe. Preciznije – u proseku svake 40. sekunde neko pribegne suicidu. Istraživanja kažu da više ljudi samovoljno oduzme sebi život nego što ih strada u svim ratovima kojih trenutno ima napretek.

U holivudskim filmovima i serijama kao i glavama mnogih ljudi, Norveška se prestavlja kao hladna i mračna zemlja, gde u severnijim delovima zemlje vlada mrak i više meseci, te se otuda veliki broj ljudi zbog depresije odlučuje na suicid. Ovi stereotipi donekle su plod filmske fikcije, ali nisu ni daleko od istine. Svoj „doprinos” neslavnoj i tragičnoj statistici daje i Norveška: svake godine u ovom bogatom i po svim parametrima uređenom skandinavskom društvu samoubistvo izvrši između 500 i 700 ljudi. Prošle godine svoj život tragično je okončalo 658 stanovnika Norveške, među njima 482 muškarca i 176 žena, saopštio je ovdašnji zavod za statistiku.

Na samom vrhu statistike nalaze se veterinari. Ova mala grupa iz medicinske branše (ima ih nešto više od 3.700) u odnosu na druge profesije najviše boluje od mentalnih problema i već nekoliko godina beleži najveću stopu suicida. Najnovija naučna studija Univerziteta u Oslu pokazuje da čak 30 odsto veterinara, tačnije njih tri od deset, smatra da „život nema nikakvog smisla”. Među ispitanih 2.600 veterinara, njih pet posto priznalo je da su imali suicidne misli, da su ozbiljno razmišljali da se ubiju, dok je 0,2 odsto anketiranih (jedan od njih 500) veterinara izjavilo kako su pokušali sebi da prekrate život. Istraživanje je takođe pokazalo da veterinarke daleko češće razmišljaju o besmislu života i suicidu od muških kolega. Rizik od samoubistva među veterinarima dva puta je veći nego među drugim profesijama, odnosno ostalim građanima.

Više od tri godine Helene Seljenes Dalum, stručni saradnik Univerziteta u Oslu, i sama veterinar, proučavala je zašto je u ovoj branši visoka stopa samoubistava i došla do zaključka da odgovor nije jednostavan već sveobuhvatan, da iza suicida leži čitav spektar problema s kojima se veterinari svakodnevno susreću. Posle okončanja dugih i iscrpnih studija veterinari nemaju obavezu da kao lekari idu na praksu ili stažiranje već odmah, neiskusni i nespremni, ulaze u ordinacije i klinike. Tamo ih čeka stresni posao, često moraju da odlučuju o životu i smrti ne samo kućnih ljubimaca već i ostalih domaćih životinja, često i o sudbini velikog stočnog fonda. Često su prinuđeni da donose nepopularne odluke, da zbog bolesti ili nekakvih epidemija narede da se ubije na stotine grla razne stoke, na hiljade tona ribe. Ako veterinar pogreši, to može da nanese veliku materijalnu štetu vlasnicima farmi ili ribarnica.

I sami veterinari, objašnjava Helene Seljenes Dalum, često se nalaze u ekonomskom škripcu. Većina njih funkcionišu kao samostalni preduzetnici, porezi i državna zahvatanja su velika, a nemaju nikakvih subvencija niti donacija od države kao što imaju doktori kroz participaciju. Otuda su i cene veterinarskih usluga izuzetno visoke. Tretmani i medicinska nega, pogotovo kućnih ljubimaca, znatno su skuplji i veći od izdataka za lečenje ljudi. Poseta veterinarskoj ordinaciji ogromni je izdatak u Norveškoj pa se veterinari često susreću s besnim i svađalački nastrojenim mušterijama koji ponekad odbijaju da plate troškove pregleda i lečenja životinja. Još ako se usled „neadekvatnog lečenja” dogodi da neki od kućnih ljubimaca ugine, onda se u socijalnim medijima veterinari bukvalno razapinju, prikivaju na stub srama.

Depresija i stres na poslu najviše utiču na mentalno zdravlje veterinara i najveći su okidači koji veterinare nagone na samoubistva i suicidne misli, tvrdi Helene Dalum.

Naučne studije pokazuju takođe da i drugi beli mantili, dakle lekari i zubari, pate od mentalnih bolesti i da je i među njima visoka stopa suicidnih ideja i samoubistava. Ali ne i isključivo samo zbog stresa na poslu, pritiska i depresije. Naprotiv, neki eksperti, psiholozi i psihijatri tvrde da medicinsko osoblje spada u rizičnu grupu s visokim procentom samoubistava i zbog činjenice da su im svakodnevno pri ruci razni medikamenti, otrovne hemijske supstance kojima sebi mogu da prekrate život „brzo, lako i bezbolno”.

Stručnjaci takođe upozoravaju da je, uprkos mnogim merama i akcijama prevencija, odnosno borba za sprečavanje suicidnih ideja i samoubistava pravi Sizifov posao. Pesimisti bi rekli gotovo uzaludan. Između ostalog, kako su pokazala istraživanja i analize, od momenta kada nekom čoveku „padne mrak na oči” i izlaz iz njegovog začaranog kruga životnog pakla vidi samo u samoubistvu pa do samog čina zločina protekne svega od pet do 15 minuta. I tu, kažu eksperti, nema puno vremena za nekakvu prevenciju i preventivu.