Nedelja, 04.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Hoće li neko na basket

Davno su prošla vremena kada su selektori košarkaške re prezentacije odlazili na velika svetska takmičenja kao pukovnici, a  vraćali se kao generali. Poslednjih godina, svi se redom vraćaju kao pokojnici.

Niko to ne zna bolje od Svetislava Karija Pešića. Niko ko pročita  ovaj tekst, zajedno sa mojom malenkošću, ne zna zajedno o košarci  toliko koliko Kari, ali kako svi punoletni muškarci, plus Marina  Maljković, imaju ambiciju da budu selektori, a samo Marina s  pravom, onda Kariju moram reći potpuno otvoreno: onako kako smo pobedili Amerikance 2002. godine u poslednjoj četvrtini, furioznom serijom trojki Milana Gurovića, Peđe Stojakovića i slobodnim bacanjima Marka Jarića, uz Bodirogine ulaze i blokade Vlade Divca, na sličan način su nas Italijani karmički uništili pre nedelju dana.

Naravno da Kari nikako ne sme biti ismejan i bačen iz horoga u korpu za otpatke, jer nas je isuviše zadužio. Ali posle jednonedeljnog parastosa za našu košarku na Evropskom prvenstvu, red je da održim posmrtno slovo: Kari je loše selektirao tim, motivisao je igrače kao da se spremaju za audiciju za Hare Krišne, a pogrešnim izmenama je učinio da izgubimo već dobijenu utakmicu. Koji to trener, pobogu, drži Nikolu Jokića na klupi i monaški posmatra kako nas Italijani zatrpavaju trojkama na početku poslednje četvrtine u koju smo ušli s prednošću.

Kari ne uzima tajm-aut, ne viče na igrače, ne prekida ritam  Italijana, a Jokić ne može da veruje zašto je tu, na klupi, kao najbolji igrač sveta.

Sa Italijanima imamo oduvek problem, još od kada je silni Goran  Grbović makazama hteo da iskroji legendarnog Dina Menegina, a Moka Slavnić je planinario po zapisničkom stolu, kako bi se tukao  sa njihovim krilima, gledajući ih oči u oči.

Kako sam se iznervirao posle utakmice i otišao da šetam kuče,  naišao sam na slavnog igrača jugoslovenske reprezentacije. Namerno kažem jugoslovenske, a ne srpske, nije red da mu  spominjem ime, ali on mi je lakonski objasnio kako se rešavaju  utakmice sa Italijanima, Špancima i Grcima, kojima je lično prisustvovao. Setio se centra Zorana Savića i metode sekira, kada  je Italijanu Gregoru Fućki presekao ruke snažnim udarcem, negde između prekršajne i krivične prijave. Fućka više nije smeo da  pogleda ni loptu, ni Savića, ni naš koš.

Poznavajući karakter Miloša Teodosića, on je sigurno na  pripremama napravio nekakav incident. Sasvim je moguće da mu  nije prijalo liderstvo koje je preuzeo Vasilije Micić na mestu  plejmejkera, kao MVP Evrolige sa savršenom sezonom i savršenom igrom.

Ali, isteravši iz reprezentacije kapitena boema, umesto da ga ubedi da deli minutažu sa Vasilijem, Pešić je učinio najgoru uslugu  najpre timu, potom sebi, a onda i Miciću koji je ostao osuđen na  samog sebe na mestu pleja. Gudurić i Jaramaz su sjajni igrači, ali bez minulog rada i iskustva koje ih opominje da ruka ne sme da im zadrhti kada se odlučuje meč. Momci, ne gubite nadu, vežbajte šut kao nekada Dražen Petrović ili Radmilo Mišović.

Kako su Bogdanović i Bjelica otkazali zbog povreda, obojica briljantni na mestima šutera, uz Bjeličinu mogućnost da asistira i igra krilnog centra, nesavršena postava bez njih, morala je imati Tea. Tim pre, jer se na prvenstvu povredio Nedović.

(Ilustracija D. Stojanović)

Miloševo čarobnjaštvo je slično Jokićevom, dakle nedokučivo, ali Teo ima još nešto što je nedostajalo ovom timu, a inače se kod junaka vuče po zemlji. Razumete na koji organ mislim. Vasilije tek treba da ga stekne, i hoće, a Jokić ne služi za to, već da uteruje strah i udvaja čuvare samom pojavom na terenu. Zato je bio neophodan Miloš Teodosić, lider za krizni menadžment koga nismo imali. Ali Pešić je imao još jednu čudnu viziju: da Jokić najmanje 12 minuta sedi na klupi. Američki novinari iz Denvera koji su došli zbog Jokića, uzeli su digitrone. Sa Nikolom u igri, Srbija je bila 11 poena u plusu. Bez Jokića, bili smo 19 poena u minusu. Tu se čudna antimatematika Karija Pešića ne završava. Vanja Marinković na početku utakmice ubacuje dve trojke, samopouzdanje mu se podiže, a onda ostatak utakmice presedi na klupi i pravi društvo udarniku Kuridži koji takođe ulubljuje klupu nakon ubačene trojke.

U odbrani, naši održavaju fizičku distancu od italijanskih šutera, kao da Meli, Spisu i Fontekija imaju koronu. Kao da je Srbiju vodio dr Kon, a ne slavni Kari.

U lakoj grupi je prerano natempirana forma tima, a Lučić i Kalinić, dvojac koji je sposoban da parira nekadašnjem tandemu Gurović – Peđa Stojaković, kao da je bio na antieneregetskoj seansi. Obojica žestoki, naročito u odbrani, na prvenstvu su igrali kao da su bili Jehovini svedoci. Iz ove generacije, Teo je jedini sposoban da ih razdrma, motiviše, sve preuzme sam ili podeli na ravne časti sa Jokićem i Micićem. Dobro je poznato da Teodosić slabo igra odbranu, ali uvek su ga pokrivali ostali i valjda su zato Kalinić i Lučić ranije izgledali kao rudari koji rade treću smenu, kako bi Miloš imao snagu za šut i asistencije.

Šta god da je uradio na pripremama, Kari je morao da primeni ono što bi učinili pokojni Duda Ivković, Željko Obradović, Saša Đorđević, o starijima da i ne govorim. Zapalili bi cigaretu s Teom, popili flašu viskija i zakleli se da će da vrate sveti gral srpske košarke, tajnu poslednjeg napada, nazad u zemlju.

Kako je, inače, nekada Kari tolerisao Milana Gurovića, četnika-krilo, Dražinog usvojenog čukununuka, heroja iz Indijanopolisa, ubeđenog da on zapravo putuje prvom klasom u novi boj. Sećate li se kako je Gurović zatrpavao Amere trojkama u poslednjoj  četvrtini, preuzevši igru na sebe od Bodiroge i Jarića, a posle je ipak dokazao da je i istinski emotivac, a ne samo ravnogorski trojkaš. Ronio je suze radosnice, pokazavši da, i kad plaču, četnici ne gube na muškosti: dok je jecao, držao se za prepone sa tri prsta.

Pogledajte oproštajni video klip, gde Teo sedi u kafani. Vidi se da svi igrači cirkaju, od Jokića do Vasilija, a Teo pokazuje srednji prst, dok mu ostali kliču i tapšanjem daju ritam. Tu, u kafani, bili su pravi tim.

Pobogu, Kića i Moka su nekada, ponižavajući Sovjete u poslednjem, pobedničkom napadu igrali odbojku, što je moglo da utiče i na diplomatske odnose, ali oni su bili samouvereni, bezobrazni i surovi, bez imalo empatije. Hteli su zlato, došli su po zlato i uzeli ga.

Tugu Srba ublažile su eliminacije Grka sa Janisom i Slovenaca sa Dončićem. Tri reprezentacije sa tri najveće NBA zvezde poklekle su kada je bilo najvažnije. Lutali su rasejano, a onda šokirano po parketu, dok su ih slabiji suparnički timovi zatrpavali trojkama, a selektori pumpali samopouzdanjem. Italijanski trener Poceko, energičan i melodramatičan, kao da je pevao na San Remu, bio je sušta suprotnost Pešićevoj melanholiji.

U igri bez odbrane i ubitačnih šutera, treba se zahvaliti Nikoli Jokiću. Pokazao je zašto je najbolji igrač sveta. Najtalentovaniji su tu da rešavaju utakmice i tako ulaze u istoriju. Pre 20 godina, u Indijanopolisu, Kari Pešić je to znao. Gurović mu je tada rekao: „Ne brinite, treneru, pokidaćemo ih”. Pešić ga je pustio. Bodiroga je prišao klupi Amerikanaca, uzeo peškir iz ruke jednom od najvećih američkih igrača Redžiju Mileru i obrisao znoj sa ruku. Pešić ih je pustio da se igraju i oni su igrali. A kada se naši momci igraju košarke, oni pobeđuju. Kao oni momci, koji su godinama evropski prvaci u klasičnom basketu.

Srbi je potreban trener koji će reprezentaciji sa toliko em-vi-pija, vratiti filozofiju ulične košarke. One, na terenima između solitera ili u ravnici. Kao što je dvorišni teren Nikole Jokića. Nema mrežicu. Samo tabla, a na tabli koš!

Komentari6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

др Слободан Девић
Овај текст ме подсетио на онај кафански узвик: " Музика! Туш! " ...
Sale Vidikovac
Vreme "talenata" na basketu u kraju je prošlo. Danas pobeđuju dobro organizovane ekipe sa ljudima koji čak pomalo dosadno rade moderne taktičke kombinacije tima. Pri tome, svi moraju da budu precizni (i za 2 i za 3) kada im se otvori prostor za šut posle uspešne kombinacije. "Boemi", "geniji improvizacije", "MVP"-ovci isl. ne vrede mnogo kada moraju da se individualno bore protiv disciplinovanih timova. Pešić je bio veliki trener, ali mu je rok trajanja prošao. Nismo više "zemlja košarke".
име
Савршен текст за све баскетокусце...
Radovan
Пратим спорт од 1958. године. Не могу да се начудим нашим новинарима (не писцу овог текста). Ничим изазвани су пред ово првенство прогласили наше за неке фаворите !! Заборавили да смо у Нишу изгубили од Белгије....Хеј..."нисмо били комплетни"....Сад је лако бити паметан,али сам унапред знао шта ће бити....Имам и сведоке...хаха...Чека нас дуг период опоравка и борба да се вратимо ...колико толико.
Vojislav
Baš lepo i tačno.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.