Moj spisak junakinja je beskonačan

Problematika koju obuhvataju klimatske promene je preobimna, a niz faktora koji su uključeni u nju je previše zamršen da bi se sve to lako dalo predstaviti na sceni. Da bi opisao raspon ove teme akademik, Timoti Morton je koristio reč „hiperobjekat”, kaže u razgovoru za „Politiku” proslavljena rediteljka Kejti Mičel, čija će predstava „(Nije) kraj sveta”, po tekstu mlade engleske autorke Kris Buš, biti izvedena večeras od 20.00 sati na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu na samom startu ovogodišnjeg 56. Bitefa, koji nosi podnaslov „Mi-junaci rada svog”. Bitef će i ove godine biti otvoren danom Prologa, koji najavljuje tematske, kao i estetske linije nastupajućeg programa, a nekad pravi kopču i s prethodnim festivalskim izdanjem. Upravo to je slučaj s predstavom „(Nije) kraj sveta” u produkciji Šaubinea iz Berlina.

Kejti Mičel, rođena u Redingu, nagrađivana je pozorišna i operska rediteljka iz Velike Britanije, sa karijerom koja traje gotovo tri decenije, sa više od 70 predstava i tridesetak opera.

Predstava „(Nije) kraj sveta” nadovezuje se na ekološku problematiku prošlog Bitefa. U pogledu teme, vaša predstava je ekološki osvešćena i u pogledu produkcije i kao takva uvodi i preporučuje potpuno novi, utopijski vid stvaranja pozorišta… O čemu je zapravo reč?

Dramaturškinja Kris Buš i ja smo počele od sledećeg problema: kako da prikažemo hiperobjekat klimatske promene na sceni? Koju priču da ispričamo, u koju formu da je stavimo i kako da to odrazimo održivim sredstvima produkcije, kako u smislu materijala tako i u smislu ugljenikovog otiska. Takođe smo bile vrlo zainteresovane da istražimo ukrštanje feminizma i ekologije.

U ovoj predstavi pravite zaokret od svoje ranije vrlo prepoznatljive poetike. U kakvim uslovima ste radili ovo delo?

U pravu ste, ova produkcija je prilično drugačija od mojih ranijih radova, recimo, multimedijalnih radova sa korišćenjem visoke tehnologije. S druge strane, ona je bliska tematici koju istražujem još od 2012, kada sam prvi put uradila predstavu sa profesorom računarskih nauka Stivenom Emotom, nazvanu „Deset milijardi”, o istim kompleksnostima vezanim za klimatske promene i porast broja stanovništva. Od tada sam režirala sedam produkcija o klimatskim promenama, a planiram još tri, za ovu i sledeću godinu, uključujući i komad „Višnjik” iz ugla drveća, koji će imati premijeru ove jeseni u Šaušplihausu iz Hamburga. Klimatske promene su najvažnija egzistencijalna kriza u istoriji ljudske civilizacije i pozorište mora da se suoči sa tim problemom, direktno.

Šta očekujete od beogradskih gledalaca?

Reakcije bitefovske publike na moje predstave me uvek prijatno uzbude. Nemam nikakva očekivanja. Ova predstava je daleko od savršene: to je jedan eksperiment, ali nadam se da će pokrenuti razgovor o tome kako da se nosimo sa temom klimatskih promena.Kostime i rekvizite preuzeli ste iz ranijih predstava, scenografija je izrađena od recikliranih materijala, a struja za predstavu proizvodi se tokom izvođenja, pedaliranjem dva specijalna bicikla. Gde nalazite inspiraciju za svoj rad?

Inspiraciju pronalazim na nekoliko mesta: u svom feminizmu, u onome što se dešava oko mene, u svetu u kojem živim, u svom detetu i njenim pogledima na društvo. Odrasla na selu, moja porodica je bila deo pokreta samodovoljnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu sedamdesetih, i kao dete živela sam u bliskom dodiru sa prirodom. Ta veza nije prekinuta sve do danas. Svake godine idem u velške planine, šetam i razmišljam. Dakle, priroda je uvek bila moja velika inspiracija i očajna sam zbog svega što joj se dešava: poput gubitka biodiverziteta i povišenih temperatura, a što gledam iz prve ruke u selu u Velsu koje obožavam. Moje osećanje beznađa povodom ove situacije sada je ogromno nadahnuće za moj rad.

Vaša predstava nas posredno uvodi i u temu 56. Bitefa, jer su junakinje dve naučnice različitih godina i statusa, čiji odnos razotkriva i profesionalne tenzije, zloćudne strukture moći u današnjem akademskom svetu. Ko su, zapravo vaše junakinje? Kakve nedoumice i muke ih muče?

Imam toliko mnogo junakinja, kakvo divno pitanje. Volim Virdžiniju Vulf jer je bila okovana depresijom, a opet je uspela da bude radikalna u svojim eksperimentima sa formom romana. Volim Pinu Bauš jer je stvorila novu „žensku” estetiku i radikalnu prizmu kroz koju možemo videti posleratno društvo u kojem je patila od gubitka prvog supruga i podizala sina. Volim Luizu Buržoa jer je podigla sve svoje sinove i počela izvanrednu karijeru u svojoj sedmoj deceniji. Moj spisak heroina je beskonačan.

Kako komentarišete našu stvarnost? Kako vidite položaj i mesto pozorišta danas?

Mislim da je pozorište danas izgubljeno. Nije bilo spremno za udar pandemije. Pozorišta su bila preopterećena, ekonomski i egzistencijalno. Tokom same pandemije mučila su se da budu dovoljno hitra u prebacivanju na digitalne platforme i da se izbore sa svim onim užasnim posledicama po zaposlene i finansije. Posle pandemije, rekla bih da se pozorišta i dalje muče sa nagomilanim poslovima, dugovima i, sada: dodatnim troškovima energenata plus inflacijom. Mislim da bi trebalo da svi na trenutak stanemo sa radom i napravimo procenu, da se zapitamo kakvo to pozorište treba da pravimo sada. Kako ćemo ga napraviti, za koga treba da ga pravimo i do koje publike želimo da dopremo?