U četiri oka sa Svetlanom Vukmirović

Kosovske teme, verovatno, nijednom novinaru do sada nisu bile jednostavne za analiziranje, izveštavanje i predstavljanje javnosti. Autorka emisije „Pravo na sutra” Svetlana Vukmirović spada u one koji su najpozvaniji da izveštavaju o Kosovu. Rođena je, odrasla i obrazovala se na Kosovu, celu njenu novinarsku karijeru obeležavaju događaji na ovom trusnom području. Za „TV reviju” otkriva svoj novinarski početak, ali i zanimljivosti kojima je ispunjena njena bogata karijera.

– Brojim 25 godina staža u RTS, plus sam dve godine bila honorarac. Početak karijere bio je u Prištini, u RTS-TVP. Zaposlila sam se kao student pedagogije, potom sam diplomirala na Filozofskom fakultetu. Silni događaji na KiM, odakle potičem, bili su „vruć krompir” za početnika u novinarstvu. Vrlo brzo sam počela da radim najvažnije teme. Moja generacija je pekla zanat bez kompjutera i interneta. Morali ste da stanete iza svake reči. Poenta je, po mom mišljenju, da mi istražujemo i pronalazimo informacije.

Događaji koje je ispratila, do sada, bili su sve samo ne dosadni.

– Mnogo, zaista previše događaja je iza mene. Situacija je uvek bila tako ozbiljna da sam vodila računa o svemu, kao i o odjeku onoga o čemu izveštavam. Događaje sa mosta na Ibru radila sam danonoćno od jeseni 1999. do proleća 2000. godine kada su oružani napadi bili non-stop. Uključivala sam se u TV D2, RBGD, kao i TV Vojvodinu. Najvažnije mi je da je informacija istinita, što se nekad kosi sa onim što drugi misle o kosovskim dešavanjima. Govorim o onima koji bi da znaju sve, ali nijednom na licu mesta nisu bili. Iz tog razloga moj rad je teži, ali za mene nema većeg profesionalnog izazova od KiM. Upleo se svet, tako da je svetska, ali i naša tema. Površna znanja samo škode kada se pokušava objasniti sveukupna kosmetska situacija. KiM je naš identitet i naš obraz. Zato je za mene vredno truda sve što radim godinama. Od svog oca Radosava i starijih dosta učim pošto nam je njihova mudrost najpotrebnija.

Imala je Svetlana Vukmirović životno opasnih situacija u svom radu, ali i radosnih.

– Juna 1999. srela sam se oči u oči sa borcima OVK koji su krenuli da „čiste” zgradu u kojoj sam živela. Minut kasnije da sam krenula iz stana koštalo bi me života. Svi pamte privođenje ekipe RTS u Peći, zadržavanja na Jarinju koja traju i sada kad se pojavim sa TV ekipom. Ima i lepih događaja, kao što su susreti sa našim stanovništvom u manjim mestima koje se trudi da obnovi sve što im je uništeno. Podsetiću da se upravo na Kosovu, poslednjih godina, beleži najveći natalitet u Srbiji. Dostignuća mladih sportista, slikara i đaka su zadivljujuća. Sve te teme zavređuju našu pažnju i ogromno poštovanje.

Anegdote i zanimljivosti rado ističe.

– Pomenuću zanimljivost kada smo pre nekoliko godina imali razgovor sa Editom Tahiri, tadašnjom ministarkom administracije, u vezi sa popisom. Rekla je da će govoriti na engleskom jer ne zna srpski. Kako je razgovor odmicao, nesvesno je progovorila na srpskom. Nismo reagovali, ali kako je njoj bilo, zna ona. Pre nekoliko godina u Obiliću snimanje nam je prekinuo lokalni Albanac vređajući našeg gosta. Incident sam prekinula običnim pitanjima o platama i standardu u kosovskom društvu i razgovor je odmah postao prijateljski. Taj snimak je dugo kružio internetom.

Odmor od ovakvog vrednog, ali i stresnog posla je neophodan i Vukmirovićeva pronalazi načine kako da se relaksira.

– Slobodno vreme provodim u krugu porodice i osoba uz koje mogu da budem opuštena. Pešačenje, vožnja bicikla i pravi sportski duh koji je deo mene pomažu mi da se oslobodim tereta. Volim košarku i stoni tenis za koje i sad imam osećaj i malu kondiciju.

Poznato je da na Kosovu postoji mnogo mesta koja vredi posetiti, naglašava Svetlana Vukmirović.

– Drugačije je lično videti i doživeti. Visoki Dečani su mesto koje morate videti. Sadašnjost se spaja sa srednjim vekom. Bukvalno se putuje kroz vreme jer se najviše oseća duh stare Srbije. Taj drevni srpski manastir veoma poštuju italijanski vojnici koji nastavljaju da dolaze i privatno. Zatim, tu su Pećka patrijaršija, Budisavci kod Kline, Gračanica, ali i selo Donja Brnjica kod Prištine gde se nalazi crkva kod koje, tvrde meštani, počivaju Jug Bogdan i devet Jugovića.

Vukmirovićeva ima svoja omiljena mesta za odmor.

– Obožavam sela, posebno planinska. Boravak u njima okrepljuje me i pruža mentalnu snagu. Često kažem da što sam više putovala u inostranstvo, sve sam više cenila našu zemlju. Srbija ima sve, reke, banje, izvore, fantastične pećine, ali ne izbegavam more. Čini mi se da niko od nas nije potpuno upoznao Srbiju. Pravi mi je izbor kad odmor podelim – deo za selo i deo za more.