Parališući status kvo u Izraelu

Popularni vic kaže da u Izraelu postoje samo tri godišnja doba: leto, rat i izbori.

Leto je vreme za sezonske oružane konflikte u Gazi, dežurne teme s rat s libanskim šiitskim Hezbolasima ili napad na iranska nuklearna postrojenja, a izbori su se pretvorili u zamorni ritual pošto će Izraelci 1. novembra peti put u četiri godine izaći na birališta.

Kakve su šanse da zemlja posle nadmetanja tridesetak stranaka i koalicija izađe iz stanja političke paralize i uspostavi iole stabilnu vlast? Male, slažu se analitičari, jer je izraelsko društvo gotovo ravnomerno podeljeno između desnice i ultrareligioznih stranaka s jedne, i srednje klase koja favorizuje centar levicu.

Na jednoj strani su ostaci „koalicija kontradikcije”, ideološki teško spojivog saveza desnice, centra i levice, koji je prošle godine označio kraj 12 godina duge vladavine konzervativca Benjamina Netanijahua, ali se i sam ovog juna raspao kad je premijer Naftali Benet položaj predao koalicionom partneru Jairu Lapidu. Lapid, lider centrističke stranke Ješ Atid, izlazi na izbore kao premijer tehničke vlade, što je neka prednost, ali Izraelci ga ne doživljavaju kao kredibilnog lidera. Benetova desničarska umereno cionistička partija Jamina nestala je sa scene, mada se na desnici koja je rušila Netanijahua pojavila Partija nacionalnog jedinstva, spoj Nove nade Gideona Saara i Plavo-bele koalicije bivšeg načelnika generalštaba Benija Ganca.

Na drugoj strani je Netanijahu, lider Likuda i maestro političkog preživljavanja, kome ništa ne smeta što je pod sudskom istragom zbog korupcije. Poznat kao Bibi, on računa da će se vratiti na vlast i da će Likud u savezništvu sa strankom Religioznog cionizma i ultraortodoksnih partija uspeti da prikupi minimum od 61 poslanika u Knesetu da bi formirao vladu. U zemlji u kojoj se birači masovno identifikuju sa desnicom, predviđanja mu daju od 59 do 61 mesta.

Tokom deset izbornih procesa otkako je postao lider Likuda, Netanijahu je izgubio oko 300.000 svojih birača, koji ili apstiniraju ili su se okrenuli krajnje desnoj partiji Religioznog cionizma. Sada bi da prodrma svoju uspavanu bazu u Likudu, iako u poslednja četiri ciklusa u tome nije uspeo.

Pokazaće se da mnogo zavisi od opredeljenja religioznih birača. Zajednica religioznih cionista, koja čini 10–12 procenata izbornog tela, obično glasa ili za Likud ili za Religiozne cioniste, ali deo birača je zasićen Netanijahuom, dok s druge strane strahuje od jevrejskog supremacionizma Itamara Ben Gvira, lidera stranke Jevrejska moć, i prevodnika ultranacionalističkog Religioznog cionizma Bezalela Smotriča.

Opozicija optužuje lidera Likuda da Izraelu sprema „najdesniji” kabinet u istoriji. Posebno je na meti Ben Gvir, „on je kao Kju Kluks Klan u izraelskoj vladi”, citira Netanijahuu naklonjen list „Izrael Hajom” neimenovanog lidera američkih Jevreja.

Levi centar podseća da je Ben Gvir bio deo kampanje koja je na kraju dovela do ubistva premijera Jicaka Rabina 1995. Nekoliko nedelja pre atentata, on se na televiziji pojavio sa znakom „kadilaka” odlomljenim s Rabinovog zvaničnog vozila. „Došli smo do njegovih kola, doći ćemo i do njega”. Upozorenja stižu i od Roberta Menendeza, predsednika senatskog Komiteta za spoljne poslove, koji ga opominje da Ben Gvira ne uključi u vladu.

Netanijahu je obazriv, izbegava da se slikaju zajedno, ali je jasno da bez Gvira ne bi imao većinu u Knesetu. To ga ne sprečava da se obraća umerenom krilu religioznih cionista. Posmatračima nije promaklo da se u poslednje vreme više puta pojavio s belom, a ne crnom kipom – tradicionalnom jevrejskom kapicom za mušku glavu – što tumače njegovom željom da se obrati liberalnijim verskim cionistima.

Jedna opcija prelivanja tih glasova je da podrže Jevrejski dom, stranku ministarke unutrašnjih poslova Ajelet Šaked, ali njene šanse da pređe cenzus od 3,25 procenata su slabe, jer je deo svog kredibiliteta izgubila ulaskom u Benetovu vladu da bi posle izjavila da je to bila greška. Verovatno je i pod snažnim Netanijahuovim pritiskom da izađe iz trke kako se glasovi ne bi rasipali.

Druga alternativa je Gancova centristička Partija nacionalnog jedinstva, ali je i dalje neizvesno kako će glasati oni kojima je Religiozni cionizam suviše na desnici, Šaked im ne deluje uverljivo, a Ganca ne doživljavaju kao autentičnog pripadnika desnog bloka.

U tako polarizovanom ambijentu, buduću vladu lako mogu da odrede – Arapi. Četiri partije koje zastupaju dva miliona izraelskih Palestinaca sprečile su na poslednjim izborima Netanijahuov povratak na vlast, a na izborima 2020. sa čak 15 mesta u Knesetu postali su treći najjači politički blok u zemlji.

Pošto je već ušla u istoriju kao prva arapska partija koja je bila deo Benet-Lapidove koalicije, islamistička stranka Raam kandiduje se da bude jezičak na vagi, jer njeni lideri poručuju da su pripravni da budu deo bilo koje koalicije. Iako bi radije uz Lapida, ne žure da zatvore vrata Netanijahuu. S druge strane, rivalska Ujedinjena arapska lista je protiv saradnje s bilo kojom koalicijom koja ne predviđa obnavljanje mirovnih sporazuma s Palestincima i ne prestane s kolonizacijom okupirane Zapadne obale.

Vođi Likuda ide naruku da je arapski blok razbijen. Nacionalistička partija Balad odlučila je da na izbore izađe odvojeno od druge dve iz Zajedničke liste koje podržavaju Lapida, a pitanje je i da li su Lapidovi potencijalni partneri s desnice pripravni na savezništvo s Arapima. Šanse za Netanijahuov poraz uvećavaju se ako veći broj izraelskih Palestinaca izađe na birališta, a ispitivanja pokazuju da će se odazvati tek oko 40 procenata.

U verolomnom sistemu izraelskog stranačkog života, neizvestan obračun desničarskog veterana i njegovog rivala sa centra po svemu sudeći neće razrešiti krizu, a mala je verovatnoća da bi je rešili još jedni izbori koji bi sledili ukoliko se parališući status kvo sačuva.