Паралишући статус кво у Израелу

Популарни виц каже да у Израелу постоје само три годишња доба: лето, рат и избори.

Лето је време за сезонске оружане конфликте у Гази, дежурне теме с рат с либанским шиитским Хезболасима или напад на иранска нуклеарна постројења, а избори су се претворили у заморни ритуал пошто ће Израелци 1. новембра пети пут у четири године изаћи на биралишта.

Какве су шансе да земља после надметања тридесетак странака и коалиција изађе из стања политичке парализе и успостави иоле стабилну власт? Мале, слажу се аналитичари, јер је израелско друштво готово равномерно подељено између деснице и ултрарелигиозних странака с једне, и средње класе која фаворизује центар левицу.

На једној страни су остаци „коалиција контрадикције”, идеолошки тешко спојивог савеза деснице, центра и левице, који је прошле године означио крај 12 година дуге владавине конзервативца Бењамина Нетанијахуа, али се и сам овог јуна распао кад је премијер Нафтали Бенет положај предао коалиционом партнеру Јаиру Лапиду. Лапид, лидер центристичке странке Јеш Атид, излази на изборе као премијер техничке владе, што је нека предност, али Израелци га не доживљавају као кредибилног лидера. Бенетова десничарска умерено ционистичка партија Јамина нестала је са сцене, мада се на десници која је рушила Нетанијахуа појавила Партија националног јединства, спој Нове наде Гидеона Саара и Плаво-беле коалиције бившег начелника генералштаба Бенија Ганца.

На другој страни је Нетанијаху, лидер Ликуда и маестро политичког преживљавања, коме ништа не смета што је под судском истрагом због корупције. Познат као Биби, он рачуна да ће се вратити на власт и да ће Ликуд у савезништву са странком Религиозног ционизма и ултраортодоксних партија успети да прикупи минимум од 61 посланика у Кнесету да би формирао владу. У земљи у којој се бирачи масовно идентификују са десницом, предвиђања му дају од 59 до 61 места.

Током десет изборних процеса откако је постао лидер Ликуда, Нетанијаху је изгубио око 300.000 својих бирача, који или апстинирају или су се окренули крајње десној партији Религиозног ционизма. Сада би да продрма своју успавану базу у Ликуду, иако у последња четири циклуса у томе није успео.

Показаће се да много зависи од опредељења религиозних бирача. Заједница религиозних циониста, која чини 10–12 процената изборног тела, обично гласа или за Ликуд или за Религиозне ционисте, али део бирача је засићен Нетанијахуом, док с друге стране страхује од јеврејског супремационизма Итамара Бен Гвира, лидера странке Јеврејска моћ, и преводника ултранационалистичког Религиозног ционизма Безалела Смотрича.

Опозиција оптужује лидера Ликуда да Израелу спрема „најдеснији” кабинет у историји. Посебно је на мети Бен Гвир, „он је као Кју Клукс Клан у израелској влади”, цитира Нетанијахуу наклоњен лист „Израел Хајом” неименованог лидера америчких Јевреја.

Леви центар подсећа да је Бен Гвир био део кампање која је на крају довела до убиства премијера Јицака Рабина 1995. Неколико недеља пре атентата, он се на телевизији појавио са знаком „кадилака” одломљеним с Рабиновог званичног возила. „Дошли смо до његових кола, доћи ћемо и до њега”. Упозорења стижу и од Роберта Менендеза, председника сенатског Комитета за спољне послове, који га опомиње да Бен Гвира не укључи у владу.

Нетанијаху је обазрив, избегава да се сликају заједно, али је јасно да без Гвира не би имао већину у Кнесету. То га не спречава да се обраћа умереном крилу религиозних циониста. Посматрачима није промакло да се у последње време више пута појавио с белом, а не црном кипом – традиционалном јеврејском капицом за мушку главу – што тумаче његовом жељом да се обрати либералнијим верским ционистима.

Једна опција преливања тих гласова је да подрже Јеврејски дом, странку министарке унутрашњих послова Ајелет Шакед, али њене шансе да пређе цензус од 3,25 процената су слабе, јер је део свог кредибилитета изгубила уласком у Бенетову владу да би после изјавила да је то била грешка. Вероватно је и под снажним Нетанијахуовим притиском да изађе из трке како се гласови не би расипали.

Друга алтернатива је Ганцова центристичка Партија националног јединства, али је и даље неизвесно како ће гласати они којима је Религиозни ционизам сувише на десници, Шакед им не делује уверљиво, а Ганца не доживљавају као аутентичног припадника десног блока.

У тако поларизованом амбијенту, будућу владу лако могу да одреде – Арапи. Четири партије које заступају два милиона израелских Палестинаца спречиле су на последњим изборима Нетанијахуов повратак на власт, а на изборима 2020. са чак 15 места у Кнесету постали су трећи најјачи политички блок у земљи.

Пошто је већ ушла у историју као прва арапска партија која је била део Бенет-Лапидове коалиције, исламистичка странка Раам кандидује се да буде језичак на ваги, јер њени лидери поручују да су приправни да буду део било које коалиције. Иако би радије уз Лапида, не журе да затворе врата Нетанијахуу. С друге стране, ривалска Уједињена арапска листа је против сарадње с било којом коалицијом која не предвиђа обнављање мировних споразума с Палестинцима и не престане с колонизацијом окупиране Западне обале.

Вођи Ликуда иде наруку да је арапски блок разбијен. Националистичка партија Балад одлучила је да на изборе изађе одвојено од друге две из Заједничке листе које подржавају Лапида, а питање је и да ли су Лапидови потенцијални партнери с деснице приправни на савезништво с Арапима. Шансе за Нетанијахуов пораз увећавају се ако већи број израелских Палестинаца изађе на биралишта, а испитивања показују да ће се одазвати тек око 40 процената.

У вероломном систему израелског страначког живота, неизвестан обрачун десничарског ветерана и његовог ривала са центра по свему судећи неће разрешити кризу, а мала је вероватноћа да би је решили још једни избори који би следили уколико се паралишући статус кво сачува.