Pratilac zbunio Amerikance

Amerikanci su bili zbunjeni i preneraženi, osobito zvaničnici, s nevericom slušajući i čitajući vesti da im visoko iznad glava kruži nepoznata svetlucava tačka. Kroz durbine i teleskope mnogi su posmatrali odsjaj prvog Zemljinog veštačkog pratioca, smišljenog i sklopljenog u najvećoj tajnosti u zemlji najljućih suparnika, koji je s kosmodroma Bajkonur uzleteo 4. oktobra 1957.
Nijedan događaj od Perl Harbura nije toliko uzdrmao američko javno mnjenje, objasnio je istoričar Volter Makdugal sa Univerziteta Pensilvanija, upoređujući ga – da bi mladima dočarao posledice – s terorističkim napadom 11. septembra 2001.

Ponavljajući se u pravilnim razmacima, piskutavi zvuk koji su osluškivali i upućeni i neupućeni najavio je novo doba – čovekov izlazak u kosmos, uporediv jedino sa uspravljanjem na dve noge našeg pradavnog pretka.

Na suprotnoj (i suprotstavljenoj) strani planete, u glavnom gradu prve države proletera, jedan inženjer je doživeo ponovno rođenje jer mu je rečeni "nebeski saputnik" (na ruskom: sputnik), doslovce, sačuvao glavu. Sergej Koroljev, glavni neimar jedinstvenog svemirskog podviga, vraćen je iz sibirskog gulaga – u kojem je, pod optužbom da podriva vlast, provodio kaznu kopajući rudu. U Moskvu je vraćen posle smrti Josifa Visarionoviča Staljina 1953. da se pridruži naučnoj četi, i ne sluteći da će još poživeti i proslaviti se.

Tajanstveni Koroljev

Svet je za neumornog i visprenog predvodnika sovjetskih raketnih uspeha saznao, nažalost, tek kada je preminuo. Ostao je duboko u senci i za svoje sunarodnike do upokojenja 1966. godine, tako je naloženo s najvišeg mesta (stručne članke koji nisu ništa otkrivali potpisivao je sa – profesor K. Sergejev). Na Zapadu su verovali da iza zamašnog programa stoji akademik Leonid Sedov.

Ni novi sovjetski vođa Nikita Hruščov nije želeo da i malčice razgrne neprozirni veo, odbivši Nobelov komitet da se Sergej Koroljev utrkuje za najčuveniju nagradu obrazlažući da je to dostignuće celog sovjetskog naroda!

Predsednik Dvajt Ajzenhauer oglasio je 29. jula 1955. da će povodom Međunarodne geofizičke godine (1958) SAD odaslati prvi veštački satelit. Sedmicu kasnije Prezidijum Centralnog komiteta KPSS odobrio je isti takav pothvat, pod oznakom "Predmet D", što je označilo početak osmišljavanja trostepene rakete koja će ga poneti. Predviđalo se da satelit teži od 1.000 do 1.400 kilograma, da nosi 200 do 300 kilograma naučnih sprava i da bude završen pre zapadnih takmaca.

Strahujući da će ih Amerikanci preteći, Sergej Koroljev je predložio da se napravi jednostavna okrugla skalamerija bez složene istraživače opreme, od uglačane legure aluminijuma debele dva milimetra, prečnika 58,5 santimetara, a težak samo 85,6 kilograma, s četiri antene u obliku bodlji (od 2,4 do 2,9 metara). Unutra su bila dva radio-odašiljača, učestalosti od 20 do 40 megaherca, čije je signale trebalo svi da čuju, iako je lebdeo na visini od 250 kilometara. Kada ga je zamenik upitao zašto nije u obliku kupe kao što je isprva zamišljeno, Sergej Koroljev je lakonski uzvratio da je Zemlja lopta i da prvi veštački pratilac mora isto da izgleda.

Otpočelo je grozničavo utrkivanje s vremenom.

I kada je poduhvat bez premca u ljudskoj istoriji okončan, nijedan nagoveštaj da se nešto jedinstveno sprema nije procurio u javnost. Sergej Koroljev predvodeći saradnike dopratio je raketu R-7 do poletališta, prepešačivši kilometar i po u mukloj tišini. U 22 sata 28 minuta i 34 sekunde po moskovskom vremenu 4. oktobra 1957. "Sputnjik 1" je poleteo u legendu. Naredno izdanje glavnog partijskog lista "Pravda" u dnu prve stranice objavilo je novost podsećajući radoznalce širom sveta da ga slušaju i gledaju kako obilazi oko naše planete. Zapadna glasila su namah rasprela nadugačko priču s tumačenjima s vrha udarne strane nastavljajući je na unutrašnjim, a radio i televizijske stanice su neočekivanom događaju posvećivale prve minute.

Praznici u kosmosu

Kruženje oko Zemlje brzinom od 29.000 kilometara na sat potrajalo je 94 dana (čak 1.400 puta), u toku kojeg je prevalio oko 40 miliona kilometara. Početkom januara sledeće godine ušao je u guste slojeve atmosfere i izgoreo. Uzbuđen blistavim postignućem i sveopštim iznenađenjem, Nikita Hruškov je odmah naredio da se na rođendan Oktobarske revolucije (7. novembar 1917.) pošalje novi satelit. Četiri dana ranije "Sputnjik 2", gotovo šest puta teži (507 kilograma), poneo je prvo živo stvorenje u kosmos, psa mešanca Lajku, koja je – iako u kabini pod pritiskom – uginula na tom putovanju. Zabeleženo je da je za 162 dana obleteo 2.370 krugova oko Zemlje prešavši razdaljinu od oko sto miliona kilometara.

Čuvena pitalica "Šta Bog ima da uradi" preokrenuta je u – "Šta su Rusi još kadri da učine?"

Amerikanci su brže-bolje pohitali da izbace svoj, nazvan "prethodnica" (Vanguard), ali je on sagoreo šestog decembra iste godine jedva se odvojivši od tla. Tek 31. januara 1958. "istraživač" (Explorer) dostigao je neophodnu visinu i upisao 2.550 kilograma obilazeći oko plavo-zelene planete. Imajući u vidu da je težio jedva 14 kilograma, Nikita Hruščov je podsmešljivo izjavio da su, u stvari, u svemir izbacili – grejpfrut.

U potonjem ljutom nadmetanju Sovjeti su još jednom zadivili čovečanstvo – Jurij Gagarin je prvi čovek koji je 12. aprila 1961. u "Vostoku 1" obleteo Zemlju. Moglo bi se reći: da nije bilo "Sputnjika", ne bi bilo ni "Apola". Vrsni poznavaoci, međutim, dodaju: da Sovjeti nisu nazirali nuklearnu pretnju, "Sputnjik" bi, verovatno, docnije uzleteo.

Još u predizbornom nadgornjavanju budući predsednik SAD Džon Kenedi je obećao da se mora prevazići raketno zaostajanje. I tako je 20. jula 1969. američki astronaut Nil Armstrong kročio na Mesečevo prašnjavo tle.

A Sergej Koroljev je još pre poletanja prvog veštačkog satelita govorio da će jednog ljudi na radničke praznike odlaziti u – kosmos.