Slatki svet

POVORKA ČUDESA
Poslastičarnice su mesta na kojima mlada ljudska bića upoznaju prvi greh. Ulazak u poslastičarnicu ravan je čudu: u osvetljenim vitrinama naređani su kolači različitih oblika i ukusa, sa zidova nas gledaju čarobne slike – nekad su to gradovi dalekog zapada ili dalekog istoka, nekad trofejni sportski timovi u standardnom poretku, nekad bezbrižni prolaznici na pločnicima... Živimo na prostorima gde paralelno postoje različite poslastičarnice: orijentalne, srednjoevropske, italijanske: kolači u njima donose uticaje sasvim različitih, udaljenih kultura.
Još uvek vam se može dogoditi da nabasate na neku od starovremskih poslastičarnica u kojima iznad plastičnih kontejnera-blizanaca, onog sa limunadom i onog sa bozom, opstaje uramljeni natpis: "Zabranjeno češljanje" – istina, potiskuju ih nove čija je ponuda upotpunjena espresom i u kojima se u vertikalnim staklenim frižiderima osvetljene unutrašnjosti lenjo rotiraju primamljive torte.

Skulpture od hrane

Pored sastojaka i ukusa poslastice, važan je i njen izgled, kao i ceo ambijent u kojem se kolač konzumira. Oblikovanje hrane u skulpturu predstavlja stoletnu tradiciju. U Hujzinginoj "Jeseni srednjeg veka", na primer, možemo pročitati da su velikani severne renesanse, braća Ajk, Memling, Van der Vejden ili Sluter, baš kao i mnogi umetnici čija nam imena nisu sačuvana, pored izvođenja slika za oltare i gradske većnice, za život zarađivali tako što su ukrašavali brodove, režirali ceremonijale dočeka i za njih uobličavali složene scenografije i mehaničke naprave. Karakteristike pseudoteatarskog događaja imali su i banketi, svečani ručkovi, a u njima posebno oblikovanje i prezentacija poslastica: na vrhuncu obeda Amor bi iznenada iskočio iz pažljivo izrađene torte od želea i izgovorio nekakve prigodne laude.

I danas, mnogo vekova kasnije, velikani umetnosti nisu razdvojeni od kolača: na rođendanima poletaraca, već dobrano zahvaćenih virusom konzumerizma, veoma često prisutni su velikani umetnosti – Mikelanđelo, Donatelo, Rafaelo i Leonardo, istina, u verziji likova crtane serije "Nindža-kornjače". Deca vole torte napravljene po likovima koje prepoznaju, ima tu i poprilično onih koji stižu iz laboratorije Volta Diznija. Uostalom, u poređenju sa robotolikim junacima novih crtanih serija i Volt Dizni se može smatrati "starim majstorom".

More je izazov

Imaginacija današnjih majstora marcipana ide mnogo dalje od raznorazne jestive flore i uštogljenih mladenaca sa poslednjeg sprata svadbene torte. Izbor "modela" izloženih u jednoj splitskoj poslastičarnici opredmećuje nazore vlasnika i potencijalnih mušterija: slatki kampanil od svetega Duje, protagonista konceptualne umetnosti s kraja šezdesetih, jeste nesumnjivi obol lokalpatriotizmu. Tu je i heraldičko znamenje koje se – slutimo – isto tako može pojesti. Za rođendan rokera spremna je torta u obličju električne gitare, afrontirani labudovi sa paperjem od šlaga namenjeni su, valjda, onima koji betonske verzije raspoređuju po svojim đardinima. Firma izlaže i kliping: nije šala napraviti svadbenu tortu na dvadeset i tri sprata – novinari su to s razlogom zapazili i pustili u svet.

O Ajfelovoj kuli i njenim maketarskim vizijama širom sveta mogao bi se napisati poseban traktat. Posle tog simbola Pariza podignuto je mnogo građevina koje bi se mogle prepoznati kao tehnološka čuda, ali nijedna nije ni izdaleka stekla taj status, tu popularnost. Od čega sve ljudi nisu pravili čuveni četvoronožni falus? Od palidrvaca, čačkalica, stiropora, zapušača... A, vidimo, postoje i ušećerene verzije.