Večiti patrioti i izdajnici

Novo analitičko rediteljsko čitanje „Rodoljubaca” Jovana Sterije Popovića dao je Petar Zec, naš cenjeni reditelj, književnik, univerzitetski profesor, u knjizi „Patrioti i izdajnici” („Plato”). Prvi deo knjige čini studija o fenomenu patriotizma i izdajstva, u Sterijinom delu i u našem vremenu. Drugi je scenario Petra Zeca za film pravljen po motivima Sterijinih „Rodoljubaca”, osmišljen kao veliki nacionalni projekat. Radomir Putnik, jedan od recenzenata ove knjige, primetio je da „Rodoljupci” nemaju premca u svetskoj dramaturgiji po satiričnom pristupu kojim žigošu šovinizam, ksenofobiju i lažno rodoljublje. Dodao je i to da iako govore o događajima iz 1848. godine, „Rodoljupci” su i danas vrlo aktuelni zbog neizmenjenog narodnog mentaliteta, i Petar Zecje to dokazao uočavajući Sterijinu svevremenu satiru i prenoseći je na film. Ovo Sterijino remek-delo u velikoj meri je skrajnuto, jer je od 1904. godine i svog prvog izvođenja do sada imalo samo 37 pozorišnih postavki i ni jednu ekranizaciju.Zec je nedavno održao i zapaženo izlaganje o patriotizmu i izdajstvu, na dvadesetoj filozofsko-književnoj školi u Kruševcu.

Kako se Sterijin životni put odrazio na ono što je pisao?

Sterijin život je zaista paradigmatičan. Uporedio sam ga sa Sokratom, koji je u zrelim godinama bio optužen za veleizdaju i bio osuđen od svojih političkihprotivnika da popije otrov.Sterija je postao nepoželjan u kneževini Srbiji, koja tek što je započela svoju modernizaciju pod vladavinom Mihaila Obrenovića. Došao je u Srbiju iz Vojvodine u nameri da pruži svoj doprinos u stvaranju mlade i savremene evropske države. Sterija ne samo što je otac srpske drame, već je i uveo niz prosvetnih zakona i osnovao važne institucije, među kojima je Narodni muzej, kao i Društvo srpske slovesnosti, iz koga se razvila Srpska akademija nauka i umetnosti. Posle dinastičkog prevrata Aleksandra Karađorđevića i osionog Tome Vučića Perišića, tog srpskog patrijarhalnog silnika,Sterija, rodonačelnik moderne srpske kulture, napadan je i vređan kao vojvođanski Švaba. Zatim se vratio u Vršac, uoči mađarske pobune 1848, zapitan da li se nasilnim i krvavim putem bilo šta trajno i vredno može postići. Što bi ironično rekao Crnjanski, istorija i tome služi da nas ničemu ne nauči.

Opisali ste i Sterijin prelaz od idealizma i optimizma do racionalizma i ogorčenosti?

Sterijina mladalačka tragedija „Svetislav i Mileva”, s početka njegovog stvaralaštva, i zrela komedija „Rodoljupci”, s kraja, potvrđuju da je život tragičan za čoveka koji oseća, a komičan za onoga koji misli.U svojim tragedijamaSterija je rodoljublje smatrao najsuštastvenijim moralnim zavetom, dok je u komediji „Rodoljupci”patriotizam prikazao kao manipulativnosredstvo za sticanjeličnog bogatstva. Problemom Kosova i Metohije i vidovdanskom etikom Sterija se bavio i kao prozni i dramski pisac, i kao pesnik. Na kraju života rekao je svom bratu Đorđu: „Ja izvrćem pamet i mozak da zaljuđavam svet, a kad pogledam šta je, ništa, ništa i ništa.” Odnos prema fenomenu patriotizma kod Sterije evoluirao je od vremena kada je u mladosti pisao tragedije, i kada je bio ponesennacionalnom idejom vaskrsa srpskog carstva, do starijih godina, kada je u komedijama tu ideju posmatrao u njenoj suprotnostiiporuzi.

U svojim esejima pokazali ste da je Sterija anticipirao modernu dramu apsurda?

Sterijin apsurdni svet tragične farse pravaje preteča drame apsurda anticipirajući beketovsku – joneskovsku antidramu u kojoj tragedija nije iščezla već je samo postala komedija.Danas se gotovoviše i ne smejemo apsurdu života, mi ga živimo. Na kraju je naš slavni komediograf, kao igrčki filozof, popio svoje sledovanje otrova i postao melanholik pun gorčine, i donekle mizantropije. Komediju „Rodoljupce”, to najveće srpskodramsko delo reske satiričnostii bolne istinitosti za života nije objavio i čak nikome nije ni rekao da ga je napisao. Tek pedeset godina nakon Sterijine smrti ova predstava je izvedena demaskirajući ironičnom ubojitom rečju lažne rodoljube kao ličnosti dvostrukog identiteta, političke i nacionalne špekulante koji zarad najsebičnijih interesa bezočnim manipulacijama dovode srpski narod do propasti.

Podstaknuti Sterijom, naveli ste i mišljenja drugih svetskih patriota, koje često proglašavaju izdajnicima?

Da, odnos prema fenomenu patriotizma i izdajstva nije samo naša specijalnost. Na vest o Nobelovoj nagradi dodeljenoj Orhanu Pamuku, turska javnost oprečno je reagovala. Jedni su oduševljeno aplaudirali „Turčinu nobelovcu”, dok su drugi zviždali ljuti, zbog, kako su rekli, političke nagrade izdajniku turskih nacionalnih vrednosti. Slavni američki pisac Norman Majler ironično je govorio o „iračkom pitanju”, konstatujući da je američki patriotizam u suštini antihumanističko osećanje koje jedan narod čini moralno neosetljivim.Velike, globalističke, sile pozivaju se na svoje pravo na patriotizam, dok male narode uteruju u novi svetski poredak. Zalud stanovnici zemalja u tranziciji glasaju na demokratskim izborima za stranke sa različitim ekonomskim programima. Političke stranke prave vladu, a onda dolazi predsednik svetske banke i saopštava joj njene prave ekonomske programe. Još je rimski filozof Seneka pesimistično zaključio: „U bilo kojem sistemu narod je siromašan demokratijom”.

Da li ste u tom duhu osmislili film „Rodoljupci”?

Ovih dana sam u kontaktu sa poznatim mađarskim koproducentom, koji je fasciniran Sterijinim univerzalno-satiričnim delom, i smatra da imamo velike šanse da za ovaj scenario dobijemo materijalna sredstva u okviru fonda Euroimaža. Film sam zamislio i kao višeslojni siže o čoveku, društvu, porodici, ljubavi i ratu. U isto vreme, Sterijini „Rodoljupci” predstavljaju ogroman kreativni izazov za aktuelnu angažovanu i satiričnu vizuelnu priču o sunovratu svih etičkih vrednosti društvau traganju za svojim identitetom posrnulog u politički kriminal i kvazipatriotske manipulacije.Najviše istorijskih obmana i zločina počinjeno je u ime monolitne većine, dok slobodoumni pojedinci često bivaju odbačeni ili osuđeni na progone. Porodice gramzivih, beslovesnih, neotesanih i sebičnih Sterijinih Žutilova postoje u svakoj kulturi, i otelovljuju univerzalne heroje bezgraničnog carstva gluposti i moralne nakaznosti. U ovdašnjemi današnjem svetu biti optimista bilo bi pomalo glupo.