Вечити патриоти и издајници

Ново аналитичко редитељско читање „Родољубаца” Јована Стерије Поповића дао је Петар Зец, наш цењени редитељ, књижевник, универзитетски професор, у књизи „Патриоти и издајници” („Плато”). Први део књиге чини студија о феномену патриотизма и издајства, у Стеријином делу и у нашем времену. Други је сценарио Петра Зеца за филм прављен по мотивима Стеријиних „Родољубаца”, осмишљен као велики национални пројекат. Радомир Путник, један од рецензената ове књиге, приметио је да „Родољупци” немају премца у светској драматургији по сатиричном приступу којим жигошу шовинизам, ксенофобију и лажно родољубље. Додао је и то да иако говоре о догађајима из 1848. године, „Родољупци” су и данас врло актуелни због неизмењеног народног менталитета, и Петар Зецје то доказао уочавајући Стеријину свевремену сатиру и преносећи је на филм. Ово Стеријино ремек-дело у великој мери је скрајнуто, јер је од 1904. године и свог првог извођења до сада имало само 37 позоришних поставки и ни једну екранизацију.Зец је недавно одржао и запажено излагање о патриотизму и издајству, на двадесетој филозофско-књижевној школи у Крушевцу.

Како се Стеријин животни пут одразио на оно што је писао?

Стеријин живот је заиста парадигматичан. Упоредио сам га са Сократом, који је у зрелим годинама био оптужен за велеиздају и био осуђен од својих политичкихпротивника да попије отров.Стерија је постао непожељан у кнежевини Србији, која тек што је започела своју модернизацију под владавином Михаила Обреновића. Дошао је у Србију из Војводине у намери да пружи свој допринос у стварању младе и савремене европске државе. Стерија не само што је отац српске драме, већ је и увео низ просветних закона и основао важне институције, међу којима је Народни музеј, као и Друштво српске словесности, из кога се развила Српска академија наука и уметности. После династичког преврата Александра Карађорђевића и осионог Томе Вучића Перишића, тог српског патријархалног силника,Стерија, родоначелник модерне српске културе, нападан је и вређан као војвођански Шваба. Затим се вратио у Вршац, уочи мађарске побуне 1848, запитан да ли се насилним и крвавим путем било шта трајно и вредно може постићи. Што би иронично рекао Црњански, историја и томе служи да нас ничему не научи.

Описали сте и Стеријин прелаз од идеализма и оптимизма до рационализма и огорчености?

Стеријина младалачка трагедија „Светислав и Милева”, с почетка његовог стваралаштва, и зрела комедија „Родољупци”, с краја, потврђују да је живот трагичан за човека који осећа, а комичан за онога који мисли.У својим трагедијамаСтерија је родољубље сматрао најсуштаственијим моралним заветом, док је у комедији „Родољупци”патриотизам приказао као манипулативносредство за стицањеличног богатства. Проблемом Косова и Метохије и видовданском етиком Стерија се бавио и као прозни и драмски писац, и као песник. На крају живота рекао је свом брату Ђорђу: „Ја изврћем памет и мозак да заљуђавам свет, а кад погледам шта је, ништа, ништа и ништа.” Однос према феномену патриотизма код Стерије еволуирао је од времена када је у младости писао трагедије, и када је био понесеннационалном идејом васкрса српског царства, до старијих година, када је у комедијама ту идеју посматрао у њеној супротностиипорузи.

У својим есејима показали сте да је Стерија антиципирао модерну драму апсурда?

Стеријин апсурдни свет трагичне фарсе праваје претеча драме апсурда антиципирајући бекетовску – јонесковску антидраму у којој трагедија није ишчезла већ је само постала комедија.Данас се готововише и не смејемо апсурду живота, ми га живимо. На крају је наш славни комедиограф, као игрчки филозоф, попио своје следовање отрова и постао меланхолик пун горчине, и донекле мизантропије. Комедију „Родољупце”, то највеће српскодрамско дело реске сатиричностии болне истинитости за живота није објавио и чак никоме није ни рекао да га је написао. Тек педесет година након Стеријине смрти ова представа је изведена демаскирајући ироничном убојитом речју лажне родољубе као личности двоструког идентитета, политичке и националне шпекуланте који зарад најсебичнијих интереса безочним манипулацијама доводе српски народ до пропасти.

Подстакнути Стеријом, навели сте и мишљења других светских патриота, које често проглашавају издајницима?

Да, однос према феномену патриотизма и издајства није само наша специјалност. На вест о Нобеловој награди додељеној Орхану Памуку, турска јавност опречно је реаговала. Једни су одушевљено аплаудирали „Турчину нобеловцу”, док су други звиждали љути, због, како су рекли, политичке награде издајнику турских националних вредности. Славни амерички писац Норман Мајлер иронично је говорио о „ирачком питању”, констатујући да је амерички патриотизам у суштини антихуманистичко осећање које један народ чини морално неосетљивим.Велике, глобалистичке, силе позивају се на своје право на патриотизам, док мале народе утерују у нови светски поредак. Залуд становници земаља у транзицији гласају на демократским изборима за странке са различитим економским програмима. Политичке странке праве владу, а онда долази председник светске банке и саопштава јој њене праве економске програме. Још је римски филозоф Сенека песимистично закључио: „У било којем систему народ је сиромашан демократијом”.

Да ли сте у том духу осмислили филм „Родољупци”?

Ових дана сам у контакту са познатим мађарским копродуцентом, који је фасциниран Стеријиним универзално-сатиричним делом, и сматра да имамо велике шансе да за овај сценарио добијемо материјална средства у оквиру фонда Еуроимажа. Филм сам замислио и као вишеслојни сиже о човеку, друштву, породици, љубави и рату. У исто време, Стеријини „Родољупци” представљају огроман креативни изазов за актуелну ангажовану и сатиричну визуелну причу о суноврату свих етичких вредности друштвау трагању за својим идентитетом посрнулог у политички криминал и квазипатриотске манипулације.Највише историјских обмана и злочина почињено је у име монолитне већине, док слободоумни појединци често бивају одбачени или осуђени на прогоне. Породице грамзивих, бесловесних, неотесаних и себичних Стеријиних Жутилова постоје у свакој култури, и отеловљују универзалне хероје безграничног царства глупости и моралне наказности. У овдашњеми данашњем свету бити оптимиста било би помало глупо.