Bejrut „pružio ruku” Damasku

Šefovi država Sirije i Libana, posle dužeg vremena, odlučili su prilikom jučerašnjeg susreta u sirijskoj prestonici da najzad uspostave pune diplomatske odnose. Ako se ima u vidu podatak da Damask i Bejrut nisu razmenili ambasadore otkako su obe zemlje postale nezavisne od Francuske, 1943. godine, onda brižljivo pripremana poseta predsednika Mišela Sulejmana sirijskom kolegi Bašaru al Asadu beleži prvi poen.

Na razmeni diplomata na najvišem nivou između ove dve bliskoistočne zemlje – čiji su odnosi toliko zahladneli posle ubistva bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja 2005. godine (mnogi Libanci su za to optužili Damask, ali je vlada te zemlje kategorički porekla svaku umešanost) da nijedan državnik Libana posle toga nije hteo da im ode u posetu (pune tri i po godine) – svih ovih godina insistirale su brojne zemlje među kojima su najglasnije bile SAD i Francuska. Otuda tako brza reakcija američkog državnog sekretara Kondolize Rajs. Ona je direktno iz Bele kuće dvojici lidera koji su juče završili dvodnevne zvanične razgovore poslala, kako prenosi Bi-Bi-Si, jednu kraću poruku podrške i pohvale.

Podvlačeći da su se upravo SAD dugo i najviše zalagale za normalizaciju odnosa između ove dve arapske države, ona je naglasila da „ako Sirija bude iscrtala granicu sa Libanom i ako bude poštovala njen suverenitet onda će to biti veoma dobar korak”.

Rajsova je, ako se pažljivije pogleda, jasno izrazila nadu da se od Asadove vlade očekuje da konačno prizna granicu između dve zemlje.

Pitanje granica između dva suseda, toliko različita po veličini koliko i snazi, odavno je kamen spoticanja za normalnu i prijateljsku komunikaciji dve vlade. Pogotovo ako se zna da je Sirija, posle okončanja dugogodišnjeg građanskog rata (1990. godine), dominirala Libanom jer je tu bila, kako podseća štampa, prisutna „vojno i obaveštajno”. Od mučkog ubistva premijera Haririja mnoge stvari su se, međutim, promenile.

Pošto su se pri prvom susretu „licem u lice” dvojica predsednika, Sulejman i Asad, vrlo lako dogovorili da formiraju zajednički komitet koji će raditi na utvrđivanju budućih konačnih granica, ostalo je otvoreno kako na najbrži način rešiti pitanje sudbine stotine nestalih Libanaca tokom dominacije Sirije u toj zemlji. Pojedine nevladine organizacije i grupe, kako navodi britanska agencija, odavno optužuju Damask da vlast te zemlje zapravo drži mnoge te jadnike kao najobičnije zatvorenike.

Još jedno škakljivo pitanje, kako izveštavaju mediji, dvojica predsednika tokom ovog susreta nisu ni načeli. Radi se o jednoj od najspornijih oblasti, takozvanoj Šeba Farmi, koja se inače nalazi pod kontrolom izraelskih vlasti.

I dok jevrejski državni vrh smatra da su ove farme deo Golanske visoravni, koju su oni zaposeli posle šestodnevnog rata sa Sirijom 1967. godine, dotle Damask i Bejrut smatraju da to parče zemlje pripada jugu Libana, odakle su se Izraelci povukli još pre osam godina. A za militantni libanski ogranak Hezbolaha, kako piše izraelska štampa, sporna Šeba je jedan od razloga da se oni, kako kažu, čvrsto drže oružja.

Narednih meseci, kako je najavljeno, predsednik Sirije treba da dođe u Liban. Kada će doći do uzvratne posete, nije precizirano, ali koliko je poznato – Asad je oberučke prihvatio uzvratni poziv.  

Pojedini libanski političari, poznati kao ogorčeni protivnici Sirije, među kojima je i sin ubijenog Haririja Saada, kako su juče izjavili, nemaju nameru da uskoro sami posete Damask. Njih, koliko se zna, još niko tamo nije ni pozvao.