Evropom se šire protesti osiromašenih – Francuska na buretu baruta

Nezadovoljstvo Francuza je bure baruta čiji fitilj je zapaljen štrajkom, a da li će eksplodirati i u kojim razmerama, zavisi od odgovora vlade na dva pitanja. Prvo je reakcija na inflaciju, prvenstveno budžetom koji treba da bude usvojen za sledeću godinu. Drugo, i ne manje važno, jeste pravo na štrajk kao osnovno ljudsko pravo. Štrajkovi su deo francuskog bića i levičarska kultura se temelji na takvoj vrsti borbe, pa pokušaj vlasti da natera radnike rafinerija da se vrate na posao, umesto da sasluša njihove zahteve, nije bio preterano mudar potez.

Demonstracija sile države, kao i inflacija, jedna od najvećih u poslednjim decenijama, isterala je Francuze na ulice da demonstriraju snagu. Inflacija u Francuskoj iznosi šest odsto i niža je od prosečne u evrozoni, koja je oko deset odsto, ali su francuski sindikati jaki, kao i njihova tradicija da probleme rešavaju akcijom na ulici. Okidač za sadašnji sveopšti izliv nezadovoljstva na ulicama jeste rast cena, koji plate ne prate, ali je problem hroničan i odnosi se na stanje u društvu i dugogodišnju finansijsku krizu koja je zahvatila mnoge branše. Štrajk u rafinerijama kompanije „Total enerži”, zbog kojeg nedeljama vlada nestašica goriva, samo je odmotao klupko nezadovoljstva, što će znati da unovči predvodnik levičarske stranke Nepokorna Francuska Žan Lik Melanšon, koji s demonstrantima šeta ulicama Pariza uz ovogodišnju dobitnicu Nobelove nagrade za književnost Ani Erno.

Oni su, uz sindikate, snažan glas nezadovoljstva i podižu moral prevoznicima, nastavnicima, zaposlenima u bolnicama, u energetskom sektoru, autobuskom i železničkom prevozu, da traže penzionisanje sa 60 godina, veće plate, oporezivanje viška profita, angažman u vezi sa zaštitom životne sredine, zaustavljanje vrtoglavog rasta cena. Članica Evropskog parlamenta iz Zelenih Sofi Talje Polijan, rekla je da je bes ogroman jer Francuzi gube kupovnu moć, zapadaju u siromaštvo, a Emanuel Makron ne vidi ništa od toga. Predsednikova vlada, kojoj je oslabila moć na parlamentarnim izborima, nastoji, uostalom, da progura i nepopularnu politiku povećanja starosne granice za penzionisanje sa 62 godine.

Glas bunta smatra da je sve to pitanje političke volje, a da li će Francuska doživeti još masovnije i dugotrajne proteste, kao 2018. i 2019, s daleko dubljim posledicama, zavisi od Makrona. Istraživanja javnog mnjenja kažu da čak 82 odsto ispitanika smatra da vlada ne čini dovoljno za građane.

Tenzije rastu u drugoj po veličini ekonomiji evrozone, ali nezadovoljstvo preliva čašu i širom Evrope. Frustracija među Evropljanima zasnovana na ekonomskom, ali i kulturološkom i društveno-sociološkom posrnuću, iskazana dubokim jazom između bogatih i siromašnih i zasićenošću prema takozvanoj političkoj i intelektualnoj eliti, može se sažeti u poruci koja je na protestu u Parizu u nedelju upućena francuskom ministru finansija: „Bruno le Mer daj nam svoju platu”.

Na Le Merovom mestu voleli bi da su i britanski, nemački, italijanski radnici koji traže veće plate. Krajem meseca na ulice će opet izaći britanski vozači, lučki radnici, poštari, zbog propalih pregovora o zaradama, a verovatno će ih podržati i medicinski radnici i železničari. Štrajkuju i nemački piloti, mađarski učenici i roditelji podržavajući nastavnike koji su otpušteni jer su se pridružili štrajku za veće plate. Zbog cena energije demonstrirali su Česi u Pragu, a u Briselu su ovim povodom građani izašli na ulice još u junu, pa opet u septembru – a zima tek dolazi.