Prostori za umetnost

Danica Jovović Prodanović (Foto: Lična arhiva)

Jedna od velikih tema ovogodišnjeg 59. Oktobarskog salona jeste pitanje prostora u kome Oktobarski salon može ili treba da se održava, odnosno nepostojanje takvog prostora budući da će ovogodišnje izdanje biti raštrkano. Sagovornica na ovu temu je arhitekta Danica Jovović Prodanović, urednik programa Kulturnog centra Beograda i član Odbora Oktobarskog salona, koja se pitanjima salona i prostora za umetnost zajedno i odvojeno bavila tokom gotovo celokupnog svog profesionalnog angažmana.

Koliko ima prostora u Beogradu koji su građeni za namenu reprezentativnih privremenih izložbi relevantne savremene umetničke produkcije?

Koliko je meni poznato, takvih prostora gotovo da nema. Ako izuzmemo izgradnju dve muzejske zgrade (Muzej savremene umetnosti i Muzej istorije Jugoslavije, bivši Muzej 25. maj), od kojih nijedna zapravo nije mišljenja za ove namene i Salona MSUB, koji jeste planiran za ove potrebe, ali za izložbe manjih formata programiranih pre svega od strane Muzeja, prostori za savremenu umetnost i nisu građeni. Činjenica da su i ovi izložbeni prostori građeni šezdesetih godina prošlog veka takođe mnogo govori o poziciji savremene umetnosti.

Kako se takvi prostori planiraju, a kako sprovode?

Prostori za kulturu, u užem smislu za likovne ili vizuelne umetnosti, planiraju se urbanističkim planovima različitih nivoa, kao što se planiraju i sve druge namene neophodne za život i funkcionisanje grada: infrastruktura, stanovanje, industrija, obrazovanje, zdravstvo... To znači da se od nivoa cele zemlje, regiona i grada pa do susedstva ili mesne zajednice planiraju odgovarajući prostori za kulturu i umetnost. U izvesnom smislu na jednom nivou bar u Beogradu mreža takvih institucija postoji, opstala je iz nekih prethodnih vremena. To su bivši domovi kulture, radnički univerziteti, a danas ustanove kulture „Parobrod”, „Božidarac”, „Vlada Divljan”, „Đuro Salaj”. Njihovo polje rada je dragoceno, ali lokalnog karaktera. Treba razmišljati dalje o sledećem nivou i tu se zastalo, odavno. Planovi se očigledno ne sprovode – da li je pitanje finansija ili kultura, prosto nije na dnevnom redu, nije prioritet. S druge strane, živimo u vreme turbulentnih društvenih previranja, investitorski urbanizam i arhitektura prisutni su na svakom koraku. Odgovorna država morala bi da se odgovorno odnosi prema sprovođenju planskih dokumenata i da traži način kako da pomiri potrebe zajednice i tržišta. Postoje modeli i to je posebna i kompleksna tema, na koju svakako mogu da daju odgovore pozvaniji i stručniji od mene.

Gde je u tom dijapazonu bio Oktobarski salon tokom svoje istorije od 1960. godine, kao najreprezentativnija manifestacija za likovnu umetnost? Koje prostore je on koristio i iz kojih razloga su se ti prostori menjali?

Prvi Oktobarski salon 1960. godine održan je u Umetničkom paviljonu u Masarikovoj ulici. Paviljon je kao privremen, s rokom upotrebe od pet godina, podignut za potrebe „većih i manjih manifestacija izložbenog karaktera”. I tako privremen, ostao je u upotrebi do izgradnje javne garaže na tom mestu osamdesetih godina. Oktobarski salon se u ovom prostoru održavao 14 godina, do 1974. godine. Kako se obim manifestacije širio, uključena je i primenjena umetnost, javila se potreba za dodatnim prostorima, uključuje se tadašnja Galerija Ulusa u Ulici Vuka Karadžića i Muzej primenjenih umetnosti. Od 1975. do 1989. Oktobarski salon se održava u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”. Zbog sve većeg broja učesnika, različitih medija i sve zahtevnijih izložbenih postavki „Oktobarcu” paviljon postaje tesan. Tako da se pored „Cvijete” i Likovne galerije KCB, izložba organizuje u više izlagačkih prostora, često je to i po desetak galerijskih i vangalerijskih prostora. Sa internacionalizacijom manifestacije, izlagačke potrebe postaju još veće, pa se pored postojećih ulazi u adaptacije, doduše privremenog karaktera, praznih i godinama nekorišćenih prostora poput Javnog kupatila u Dušanovoj ulici, magacina izdavačkog preduzeća „Prosveta” u Ulici Kraljevića Marka, a kasnije i fascinantnog prostora bivše Vojne akademije, a sada Muzeja grada Beograda u Resavskoj ulici. Dobra strana tog otkrivanja i delimičnog privođenja nameni ovih prostora je da su neki od njih ostali u funkciji i da se, mada ne potpuno uslovni, koriste za potrebe kulture.

Zbog čega Paviljon „Cvijeta Zuzorić” nije adekvatan prostor za ovu namenu Oktobarskog salona, kao prostor u kome se istorijski održavao OS?

Paviljon „Cvijeta Zuzorić” je divan prostor, nastao kao inicijativa umetnika, a finansiran dobrotvornim prilozima mislećih ljudi svog vremena. Projektovao ga je u skladu sa standardima epohe Branislav Kojić. Paviljon je bio iskorak za to vreme, takođe i jedini veći izlagački prostor. Do njegove izgradnje 1928. godine umetnici su izlagali po školama, gimnazijama, ministarstvima... U stalnom nedostatku prostora za umetnost sedamdesetih godina ovaj prostor je rekonstruisan, dodata mu je galerija. Time je on nešto dobio, ali dosta toga i izgubio, pre svega na svom monumentalnom volumenu koji je velika izlagačka prednost. Savremenoj umetnosti koja je iskoračila iz zidnih tzv. galerijskih formata potrebni su veći, fleksibilniji prostori. Paviljon „Cvijeta Zuzorić”, kao prostor koji se tradicionalno vezuje za Oktobarski salon, može i treba da bude jedno od mesta ove manifestacije, ali to više ne može da bude i jedino mesto za Oktobarski salon. I na kraju, moram da podsetim da je stanje paviljona veoma, veoma loše i sigurna sam da bi oni dobronamerni ljudi koji su uložili sopstvena sredstva u njegovu izgradnju na polzu umetnosti danas bili veoma tužni kad bi videli u kakvom je stanju. Nadam se da inicijativa, i ne samo inicijativa već i projekat koji je uradio gradski Zavod za zaštitu spomenika kulture za njegovu obnovu, neće biti zaboravljen, a objekat prepušten propadanju.

Koji bi bili idealni uslovi i za održavanje izložbe obima Oktobarskog salona?

Idealni uslovi ne postoje za savremenu umetnosti, ali svakako bi bilo dobro da na nivou grada, kako je u jednom trenutku početkom dvehiljaditih bilo planirano, postoji Gradska galerija – kunsthalle, veliki, fleksibilan i tehnički dobro opremljen izložbeni prostor, koji bi mogao biti korišćen za Oktobarski salon i druge velike izložbe. Istovremeno i pored ovakvog centralnog prostora sigurno bi uvek bili potrebni i neki alternativni ili javni prostori, koji se traže i usklađuju s potrebama umetnika i njihovih radova. U umetnosti se ne može sve isplanirati. Koliko izložbeni uslovi uslovljavaju kvalitet predstavljanja radova i njihovog posredovanja stručnoj i širokoj javnosti?

Uslovi izlaganja u velikoj meri doprinose kvalitetu predstavljanja radova i to je neupitno. Mi smo se samo navikli usled hroničnog nedostatka izlagačkih prostora, pa usled čestog postavljanja izložbi u neprimerenim i improvizovanim prostorima da se savremena umetnost kod nas često percipira kao umetnost kojoj pripadaju alternativni prostori. To nije tako i ne treba tako da bude. Pojedini radovi svakako traže i treba da dobiju alternativno okruženje, ali to ne sme da bude pravilo. Citiraću Mrđana Bajića, koji je svojevremeno na pitanje da li je Beogradu potrebna gradska galerija izjavio: „Zamislite Bitef u pozorištima bez kvalitetne rasvete i sa propadalištima koja ne rade. Zamislite Fest u maloj sali s lošim zvukom. Zamislite izvedbu Filharmonije bez pristojnih instrumenata ili Sajam knjiga u predvorju, recimo, Doma sindikata. E tako, ukratko, izgledaju ovdašnje izložbe. gradska galerija? Da! Bez sekunde razmišljanja.”

Da li postoji bojazan da bi prostor koji bi eventualno i bio namenski građen ili priveden nameni koja bi zadovoljavala reprezentativne izlagačke potrebe OS mogao da bude zloupotrebljen namenom za – na primer – komercijalne ili neumetničke događaje?

Mi smo uplašeni i ne bez razloga od raznih vrsta zloupotreba, ali ne možemo odustajati od dobrih ideja za rad iz bojazni šta bi bilo ako bi bilo, jer onda nikada neće ni biti. To što me pitate je pitanje kulturne politike i načina organizovanja i finansiranja neke buduće institucije. Ima toliko dobrih primera, da je samo pitanje ozbiljnog planiranja i programiranja da se dobije i dobar rezultat. S druge strane, ne možemo uvek bežati od tržišta, ali i to, kad je pametno i umereno nije strašno, naprotiv, može biti dobro. Ali za sada smo daleko od toga.